福笑い物語 (Priče o srećnom osmehu): Prvi utisci iz Fukušime

U Fukušimu sam stigla u popodnevnim časovima. Na stanici me je dočekala žena iz Internacionalnog centra Univerziteta u Fukušimi. Sa njom sam, pre tog susreta, jedino razmenila nekoliko mejlova. Naravno da sam bila zabrinuta i uplašena od nepoznatog, međutim, ona je bila toliko prijatna i druželjubiva da sam se brzo opustila. Tog popodneva bio je zakazan sastanak sa svim stranim studentima i moje kolege već su bile na fakultetu.

Autobus kojim sam stigla u Fukušimu kasnio je nekih 15ak minuta – apsolutno netipično za Japan, ali su bili sprovođeni neki radovi na autoputu. Meni to uopšte nije delovalo kao veliko kašnjenje, međutim, zbog toga smo imale manje vremena da stignemo na sastanak. Ženu je ovo učinilo toliko nervoznom i nasekiranom da mi je to bilo gotovo komično. Najbrže moguće, završile smo sve što je bilo potrebno oko dokumentacije, ostavile moje kofere u sobi i otišle na fakultet. Na sastanak smo, naravno, svakako stigle i malo ranije.

Prvi dani svodili su se na upoznavanje novih kolega, profesora, okoline… Da bi nam se sve to olakšalo, svakom stranom studentu bio je dodeljen tzv. buddy (drug)  (ili dva, kao u mom slučaju), japanski student koji se volonterski prijavio da bude na raspolaganju svom prijatelju kada mu je potrebna bilo kakva pomoć. Naravno, svi smo komunicirali i sa drugovima drugih studenata. Upravo zbog toga, mogla sam se osećati sigurno u svakom trenutku. Zahvaljujući ovakvom sistemu, bilo je mnogo lakše opustiti se i u korišćenju japanskog jezika jer smo ga najviše koristili u razgovoru sa svojim vršnjacima.

Dan kada su započela predavanja bio je mnogo svečaniji nego što smo očekivali. Primetili smo grupu ljudi koja se skupljala u jednom delu kampusa, pozvali su i nas i poređali ispred menze, ali nam niko nije objasnio šta se dešava i zašto su svi tako uzbuđeni. Međutim, ubrzo smo shvatili. Tokom leta, menza je bila renovirana i od tog oktobra započela je sa služenjem boljih i ukusnijih jela. To je zahtevalo jedno izuzetno svečano otvaranje.

Nekoliko nedelja po našem dolasku, organizovana nam je žurka dobrodošlice. Na njoj su bili studenti zainteresovani da nas upoznaju i druže se sa nama. Tako da je zaista bilo veoma dirljivo koliko su se svi oko nas trudili da nam stvore utisak da tu pripadamo i da se osećamo lepo u svom novom domu.

Kad smo kod doma, zgrada u kojoj smo mi bili smešteni zove se Internacionalna kuća. Nismo bili u klasičnom studentskom domu, sa japanskim studentima koji se nalazi u okviru kampusa (koji se nalazi na periferiji grada). Naša kuća nalazila se skoro u centru grada, što je značilo blizinu raznih prodavnica, barova i karaokea, zbog čega je mnogo praktičnija za život. Odmah pored kuće protiče prelepa Abukuma reka, druga najduža u Tohoku regionu. Obzirom da se mogla videti sa prozora moje sobe, često sam sedela tu i uživala u pogledu. Takođe, grupica nas volela je da se opusti večernjim šetnjama pored reke.

Jedino što mi je falilo u sobi u domu, a i ostalim studentima, rekla bih, je robot-šolja u toaletu, koja je izuzetno popularna u Japanu i ima je gotovo svuda (čak i na fakultetu. Da, na slici je jedan od WC-a na fakultetu). Ove šolje imaju razne opcije koje se mogu podesiti: od toga da se poklopac podiže sam kada priđete šolji zahvaljujući senzoru; preko toga da se daska može zagrejati da ne biste seli na hladnu ili da šolja dok sedite na njoj ispušta zvukove koji malo podsećaju na šum vode i neke ptičice (kako drugi ne bi čuli ono što se dešava u vašoj kabini); do toga da možete pritisnuti dugme da ispusti vodu koja će vas oprati po završetku posla (čak se može odabrati i jačina mlaza u 5 nivoa)…

Međutim, soba ima ono što ja volim da zovem robot-kupatilo. Na zidu pored vrata kupatila nalaze se kontrole na kojoj se može podesiti tačna temperatura vode koju želimo prilikom tuširanja. Kada bismo temperaturu promenili, robotski glas objavljuje koja je novoizabrana visina temperature.

To bi bilo to što se tiče početnih zanimljivosti. U sledećem članku: prvi put na japanskom festivalu! Pratite sajt za najnovije objave!