Recenzija – The Cockpit: Kamikaze Stories (1993)

Drugi svetski rat je daleko od nerazrađene teme u animeu, i ono što je interesantno jeste da dublji fokus u kreativne procese iza klasika koji se bave ovom tematikom otkriva različita osećanja i tačke gledišta prenetih u dela autora lično upoznatih sa ovim krvavim delom ljudske istorije. Napadi na Japan i njihove posledice po nedužne, razumljivo, jesu centralni element mnogih priča. Nedavno, nažalost, preminuli Takahata Isao prišao je režiji Grave of the Fireflies ne kao anti-ratnom filmu već slici neuspeha društva da zaštiti svoje najvažnije – decu, dok Mijazaki Hajao, iako samozvani pacifista, prepoznaje lepotu i veličanstvenost vazduhoplovnog inženjeringa u poslednjem projektu The Wind Rises – uprkos njegovoj ružnoj upotrebi. Emotivna dubina i inteligencija ostvarenja Giblijevih veterana nikada ne mora da se dovodi u pitanje, ali katalog giganta MADHOUSE, kao i uvek, sprema malo drugačiju vrstu udarca. U 1983. adaptaciji autobiografske mange Barefoot Gen, pažnju grabi groteskna, vividna devastacija života i fizička patnja u rukama ‘Mališe,’ dok u 2004. originalu Paranoia Agent, Satoši Kon pojačava samokritične tonove do maksimuma sa kriptičnim i simboličnim istraživanjem problema potiskivanja odgovornosti i kompleksa žrtve. Nakon nekolicine visoko-budžetnih naslova kompletiranih u ‘OVA eksploziji’ krajem osamdesetih godina (Neo Tokyo, Ninja Scroll), MADHOUSE servisira unikatnu delikatesu sa ekranizacijom odabranih priča mange Battlefield, iz biblioteke jednog od najvećih vizionara industrije, Macumotoa Leiđi. Najpre poznat po epskim svemirskim operama u kojima čitav univerzum predstavlja bojno polje, čak i iskusnijim gledaocima može doći kao iznenađenje da Leiđi potpisuje ovako, izrazićemo se, ‘zemaljski’ rad. Leiđijev ‘kanon,’ međutim, stoji na suptilnom vojno-istorijskom temelju – Arcadia of My Youth otkriva Harlokovog praoca kao pilota nemačkog Luftvafea.
Romantizovane i poetično tragične portrete fiktivnih vojnika sile Osovine u tri akta, otvara MADHOUSE-ov domaćin Kavađiri Jošiaki (Vampire Hunter D: Bloodlust) sa komadom Slipstream. Kao reditelj koji se do ove tačke u karijeri primarno specijalizovao u eksploatacijskom ‘grindhouse’ filmu, Leiđijev materijal pruža Kavađiriju odličnu šansu da isteže sasvim nove kreativne mišiće sa pričom o nemačkom pilotu naređenom da obezbedi siguran let njegove izgubljene ljubavi, njenog oca naučnika, ali i nacističke nuklearne bombe. Nakon kontemplirajućeg citata, ‘Kako bi smo rekli sanjarima koji su želeli da lete da sada koristimo njihove snove za rat? ‘, okršaj kapetanovog Svračka sa formacijom britanskih Spitfajera u uvodnoj sekvenci ne samo da eksponira realistično fluidnu animaciju i koreografiju, već i neverovatno nadrealnu kompoziciju pozadinskih boja koje daju utisak da se ovaj sukob odigrava u samom svemiru – kada reka na tlu ili noćno nebo ulaze u kadar, više izgledaju kao čudesni, neprobojni vasionski oblaci. Leiđijeva ljubav prema militarističnim mašinama nije nikakav stilski kič – u kapetanovom obrazloženju povlačenja iz borbe i upoznavanju sa letelicom koju će voziti u poslednjoj misiji, Leiđi izlaže poznavanje tehnikalija kao što su razlike u sposobnostima motora, nadmorskim visinama i vatrenom naoružanju. Sa izraženim kontrastom dominantnih boja hladno plave i žuto-crvene, slikom crkve i religioznim notama u scenariju koji se prenosi kao spisa umornog pesnika koga je sudbina naterala u vojnu uniformu, Kavađiri podvlači gotski element u ambijentu i završava sa pitanjem izbora između profesionalne obligacije prema svojoj zemlji i moralne obligacije prema čovečanstvu. Slipstream šalje jasnu poruku očiglednom paralelom, odslikavajući kreaciju bombe kao ‘ pogodbu sa Đavolom i danom zapamćenom po suzama ,‘ rečima dugokose lepotice čiji pogled i glas kao da kriju svu tugu sveta. Kapetan Rheindars deli njenu patnju i lamentuje dolazak nove ere, te užasne sile vremena koja teži da zakopa svaki trag ponosa i dostojanstva. Neprijatelji se više ne suočavaju licem u lice na ravnopravnom polju, i kapetan će nositi teret onog koji se tome suprotstavlja.
Kavađirijevu ledeno oštru eleganciju menja furiozni juriš propeliran odjekom bušida u Sonic Boom Squadron, pod režijom Gundam veterana Imanišija Takaši (Gundam 0083: Stardust Memory). Micubišijevi famozni Hamaki bombarderi jedre iznad američke mornarice dan pre kobnog šestog avgusta, noseći strah i trepet za svoje mete, ljudsku bombu. Kinetički sudar dvoje vazdušnih sila je opet glavna vizuelna atrakcija, i vrtoglavim spektaklom gromovitih rafala, eksplozija na nebu i rotirajućih eskadrila, Imaniši sklapa autentičan kolaž intenzivnog i brutalnog ratnog pejzaža. Udišući filozofiju feudalnih predaka kojoj će MADHOUSE opet obratiti pažnju u kultnom favoritu Shigurui, kamikaza Nogami je staložen i snažan u rezoluciji kodeksa ratnika oživljenim tokom rata na Pacifiku, U senci lišća – ‘ Put samuraja je put smrti. Između života i smrti, izbor nije naročito težak. Budi odlučan i kreni napred .’ Dizajnirani sa namerom da se ne vrate na zemlju kada jednom polete, Hamaki se dokazuju kao metalna ekstenzija pilotovih života, i Nogami preživljava neuspešnu ofanzivu – ali će se vratiti u laticu trešnjinog cveta koja će obasjati neprijatelje izlazećeg Sunca. Simbolizujući ceremoniju čaja pre bitke i čišćenje uma od misli i argumenata na putu ka trijumfalnom kraju, večera sa ostatkom jedinice udara dirku depresivne ironije otkrivajući Nogamijevu urušenu ambiciju da bude raketni inženjer. Da je rođen malo kasnije, možda bi leteo na Mesec umesto u svoju smrt, ali stoično prihvatanje dužnosti ne ostavlja mesta tugovanju. Fotografija neimenovane sviračice harfe koju čuva sa sobom daje junaku vrlo humani dodir, ali skriva i kompleksnu analogiju – njeno ime mora da je Jamato, ne samo po Leiđijevom seminalnom Space Battleship Yamato, već i svemu što ta reč sa sobom nosi: antički naziv za Japan i njegove etničke naseljenike, pojam hrabrosti i časti, simbol samopouzdanja oličen u najvećem ratnom brodu ikada stvorenom, i koncept čiste lepote i integriteta japanske žene. Povezujući tačke, Nogamijev akt mučeništva postaje jasan i njegov poslednji let istinski manifestuje duh i imidž Božjeg vetra, istog onog koji je potopio mongolsku invaziju i ovekovečio veru da Japan nikada neće biti poražen. Nedodirljiv za protivničke rafale, Nogami razbija zvučnu barijeru i zariva Ohku I-13 kao svirepi ubod katane.
MADHOUSE ugošćuje još jednog velikana studija Sunrise na finalu Knight of the Iron Dragon, ovoga puta kreatora Armored Trooper Votoms franšize, Takahašija Rjousuke. U malo egzotičnijem i gerilskom preokretu, dvoje razvodnika u razorenoj predstraži na ostrvu Filipina pokušavaju motociklom da stignu do vazdušne baze, iako je ista verovatno pod opsadom neprijateljskih snaga. Jedna od glavnih odlika Leiđijeve mitologije jesu njeni pozadinski heroji – na pamet pada Harlokova verna posada, njegov najbolji prijatelj i graditelj broda Arkadia Ojama Toćirou, ili kondukter galaktičkog voza 999 Šašou. Njihovim sporednim ulogama i specifično karikaturnim, ‘slapstick’ stilom dizajna, na prvi pogled ne deluje kao da ovi karakteri uživaju istu slavu i status kao ostali ikonski protagonisti, ali Leiđi objašnjava suprotno. Prethodne epizode možda nisu imale previše reči hvale za pešadijske kolege, ali vojnik Kodai posmatra prirodan fenomen dok u zaklonu preživljava artiljerijsko bombardovanje: dominaciju kolonije mrava nad sposobnijem insektu sa krilima. Kodai i njegov mlađi pratilac na putu upadaju u kukavičku zasedu jenkija u ukradenom Kavasaki avionu, ali letelica se ne da upravljati u rukama neadekvatnog pilota i ubrzo se ruši u plamenu. Takahaši je Votoms-om popularizovao antitezu tipične mecha estetike sa robotima koji su masovno proizvedene, zanemarljive metalne grdosije. Reditelj, međutim, odaje poštovanje Leiđijevoj ilustraciji mašina kao večnim, monumentalnim spomenicima koji u motoru čuvaju srce i dušu svojih vitezova – obećanje je obećanje, i mladi kurir vozi ka destinaciji uprkos fatalnoj rani, čineći ga ništa manjim od jedine figure kojoj se legendarni Harlok okreće u trenucima slabosti, nakami Ojamiju čija svest zauvek živi u električnom mozgu Arkadije i vodi je ka pobedi. Kodai i mali Ucunomija ne stižu, nažalost, do cilja, ali pobeđuju u onome što veruju da je trka. Jer se sa kraja jedne ne šalje kiša metaka na učesnike.
Bogatim produkcijskim vrednostima, visokim stilskim pluralitetom i provokativnim tonalnim pristupom, The Cockpit zadovoljava kriterijume novih fanova u potrazi za drukčijom stranom animea, kao i gledaoca sa naprednijim rangom ukusa i afinitetom ka neopaženim draguljima. Iz dana kada reč otaku nije bila vezana za kreatore fetišiziranog eskapizma već strastvene ljubitelje tvrdog sci-fi-ja i umetnike sa fanatičnim obožavanjem mašinerije svih vrsta, ekipa MADHOUSE-a venčava minuciozno detaljne i verne animirane replike ratnih vozila sa Leiđijevim glamuroznim senzibilitetima. Rezultat je remek-delo izuzetno asertivnog sentimenta koje odvažno salutira svoju stranu istorije i baca preteću senku na ideju da istu pišu pobednici – što je jedan od mogućih razloga zašto kolekcija i njen izvorni materijal nikada nisu videli veće izdanje na američkom tržištu. The Cockpit, međutim, zaslužuje da se sa njega obriše prašina, kao fenomenalan primer ostvarenja koje je maltene nemoguće ponoviti u trenutnoj klimi industrije i njenih pratioca.