Gledalo se: “Lepotica i zver”, prvi utisak

Čudni su putevi gospodnji, a još je čudnija uređivačka politika Geekovache. Tako se desilo da baš ja, od svih ljudi – ja koja prezirem srećne krajeve i na ratnoj nozi sam s Diznijem još otkako se Mala Sirena udala za princa – po službenoj dužnosti budem poslata na domaću premijeru najnovijeg diznijevskog spektakla „Lepotica i zver“. No i čudnije stvari su se dešavale, a zarad višeg cilja, nekada moramo da stisnemo poslovičnu petlju, zasučemo rukave, i isporučimo pisanije koje se od nas traži. Dakle, pilići, ’aj da vidimo kako izgleda najpoznatija svetska priča o Stokholmskom sindromu u domaćim bioskopima.

Kao prvo, disklejmer k’o vrata: ono što nisam znala, i što me je veoma nepijatno iznenadilo, jeste da se film u domaćim bioskopima prikazuje sinhronizovan. Kontam da će biti poneka projekcija na engleskom tu i tamo, ali svečana premijera je, uz svu pompu, prošla na srpskom. Da se razumemo, skidam kapu domaćoj ekipi koja je radila sinhronizaciju – petica za trud, vidi se da su se ljudi iskidali da to prođe kako treba i bude na visokom nivou, sa sve prilično zahtevnim pevanjem. Međutim, nismo mi Italijani ili Francuzi pa da sinhronizujemo sve živo, i posle se pitamo zašto omladini slabo idu strani jezici. Na domaćem tržištu, kod animiranih filmova sinhronizacija i može da prođe, ali u slučaju igranog ostvarenja ne fercera nikako. Ni-ka-ko. Neprirodno je i mučno bilo gledati Emu Votson kako govori tuđim glasom dok joj se usne miču potpuno drugačije. Da ne kažem da smo ostali uskraćeni za glasovne egzibicije čitavog niza vrsnih, karakternih glumaca kao što su Ema Tompson, Ijan Mekelen, Juan Mekgregor ili Stenli Tuči, koji su u filmu igrali raspevani nameštaj – a sudeći po komentarima stranih kritičara, upravo su oni „duša“ priče. Sinhronizacija mi je smetala do te mere da se osećam kao da sam film gledala kroz mutan filter, i stoga nemam utisak da mogu da donesem pun sud o „Lepotici i zveri“.

A polovičan sud, ipak, nije ono što se traži.

Elem.

„Lepotica i zver“ je još jedan u nizu Diznijevih igranih uradaka čiji je cilj da sa živim ljudima rekonstruišu svoje animirane klasike – imali smo do sad „Malefisent“ (namerno je ne zovem Grdana jerbo Anđa to ne zaslužuje), „Pepeljugu“, „Knjigu o džungli“ i valjda se računa i ona skrnava Snežana s lovcem (a tek smo počeli: sudeći po najavama, slediće nam barem dva igrana rimejka po sezoni u narednih nekoliko godina). Međutim, ono po čemu se „Lepotica i zver“ razlikuje od prethodnih igranih ekranizacija crtaća jeste izrazito bukvalistički pristup – dok se „Malefisent“ bavi pranjem i pravdanjem negativice, a „Knjiga o džungli“ priči menja kraj, peripetije Bel i Zverke do u detalj prate identičan scenario kao i originalna verzija. Likovi su isti, muzika je ista, pesme su iste, koreografija je ista, scene se nižu istim redosledom, i kraj je, naravno, isti, ali to smo već znali, jer sačuvaj bože da Dizni nema srećan kraj. Razlike su samo u nijansama – tu i tamo neka nova linija dijaloga, scena ili poneka pesma, preuzeta iz istoimenog Diznijevog brodvejskog mjuzikla. Nekima ovakvo kopipasta sočinjenije može baš i da legne, jer snažno udara u nostalgiju i uljuljkava u osećaju spokoja da ćete od filma dobiti tačno ono što očekujete. Predvidivost je majka sigurnosti – to Dizni vrlo dobro kapira. Na drugoj strani, potpuno je opravdano pitanje – a koji moj ste uopšte pravili igranu verziju ako je skoro identična crtanoj, i ako ne donosi nikakve nove ideje ili pristupe likovima i priči? Ovo čini da film više deluje ustajalo nego nostalgično, a na momente je čak i dosadnjikav.

Jeste, vizuelno je sve magično, i šareno, i šljokičavo, i bajkovito, i kičasto taman kako treba, i pravi je praznik za oči. Na scenu kada zlatan vez pada na Belinu balsku ’aljinu mi je pošla voda na usta. Nesrećni nameštaj je maštovito dizajniran, ruža je prikladno romantična, zamak je čudesan, balska dvorana oličenje plesnih fantazija – ali šta znam, možda je biblioteka mogla da bude impresivnija. Ema Votson je korektna kao Bel, iako ja lično nikada nisam padala na šarm gđice Grendžer. Den Stivens, najpoznatiji kao mukica iz prve tri sezone „Downton Abbey“, veoma je simpatičan kao Zver, mada se na momente malo muči – zapravo, čini se da je CGI njemu priličan hendikep. Lako je bilo crtanoj Zveri da ljubaviše s crtanom Bel – kada CGI animacija treba da dočara suptilnost emocija naspram žene od krvi i mesa, to ne izgleda jednako ubedljivo. Najjači utisak na mene je ostavio Luk Evans, čiji je Gaston harizmatičan i pokvaren, a opet poseduje i određenu privlačnost koju nacrtani mrgalj dlakavih grudi nije imao. I dubok naklon Džošu Gadu, čiji je LeFu neočekivano višeslojan, iako je zbog njegove kontroverzne interpretacije ove uloge film u Rusiji završio zabranjen za mlađe od 16 godina. Opet, sa svom pristojnom glumom i vizuelnom raskoši, moj utisak je da je film suštinski prazan, šupalj, forma ali ne i suština, ambalaža bez supstance. I kao da je, za razliku od originala, nekako zaboravljiv. Tja.

Hajp koji je okruživao film bio je pregolem – razumljivo je i zašto. Bel je kao knjiški moljac jedna od najvoljenijih Diznijevih princeza s kojom se devojke lako identifikuju, posebno u geekovskim krugovima. Kad se tome doda da je tumači Hermiona Grendžer lično, kao svojevrsna geekovska heroina, ikona, mezimica i princeza, jasno je da je Dizni imao pobedničku formulu u rukama. Iz njegove perspektive, nije ni bilo potrebno menjati priču i komplikovati sebi život – ne za onu ciljnu grupu kojoj se film obraća. A to sigurno nisam ja, koja sam dobar deo filma kolutala očima, tonula u bioskopsku fotelju, zevala i gledala na sat. Razni diznijevski fanatični fanovi – koji praktično predstavljaju subkulturu za sebe – sigurno će u ovom filmu naći ono što traže, i mašala na tome. Znate ko ste. Ali niste ni vi ciljna publika, iako Dizniju fakat prija vaše cičanje i radovanje. Oni kojima se film suštinski obraća su sitna đeca – pun-prepun bioskop klinaca predškolskog uzrasta, koji su s ushićenjem pratili priču, navijali, smejali se, plakali, tapšali i iskreno se uživljavali. Njima je očigledno sve valjalo – a to je, u suštini, jedino bitno.

Njima sigurno ni sinhronizacija nije smetala.