Recenzija – “Kurozuka” (2008)

Nakon modernog klasika ‘Death Note‘, drugi projekat reditelja Tecurou Arakija (‘Attack on Titan‘) u studiju MADHOUSE bila je visoko eksperimentalna adaptacija mange ‘Kurozuka‘ (bukvalno, crni grob). Sama manga je adaptacija istoimene novele višenagrađivanog autora Baku Jumemakure, koji može da se pohvali nadimkom ‘zanatlije nasilja’ i radovima čiji su zaštitni znak poezija, seks, ezoterični budizam i očigledno, nasilje. Oni više iskusniji su verovatno upoznati sa retro filmovima ‘Amon Saga‘, koji je Jumakura potpisao, i ‘Psycho Diver‘, baziran na njegovoj noveli iz 1984. godine. ‘Kurozuka‘ počinje kada Jošicuno i njegov sluga Benkei, bežeći od plaćenih ubica Jošicunovog brata, nailaze na kuću usred šumovite planine. Enigmatična Kuromicu (bukvalno, crni med) im pruža dobrodošlicu i zaklon, pod jedinim uslovom da ni pod razno ne ruše njenu privatnost. Međutim, znatiželja povlači Jošicuna i on krši dogovor, otkrivajući tako Kuromicinu tajnu. Teško ranjen u iznenadnom napadu njegovih progonitelja, Jošicuno prihvata Kuromicinu ponudu da je “prati do kraja vremena” i postane vampir kao ona, time započinjujući priču koja se rasteže preko hiljadu godina.

Zbog krajnje konfuznog ali jednako unikatnog sadržaja i režije koji su podelili publiku, ‘Kurozuka‘ je naslov koji je pao u relativan zaborav i nije ostao u pozitivnom sećanju mnogih. Predstavljajući se kao već viđena, ali osvežavajuće mračna akcija za tadašnju klimu anime industrije u prvoj epizodi, serija već u sledećoj odbija mnoge potencionalne gledaoce sa potpunim odbacivanjem koncepta karakterizacije, linearnog i razumljivog toka radnje, kao i konzistentnog žanrovskog stila. Ovo, međutim, nisu rezultati lošeg scenarija i pravca režije, već namerni i izuzetno promišljeni stilski izbori zbog kojih ‘Kurozuka‘ nije samo uspešna adaptacija, već i jedno od najinteligentnijih akcionih ostvarenja svog vremena. Umesto površne, i u ovom slučaju nevalidne kritike plitkih karaktera i radnje, ova recenzija će baciti pogled na dve esencijalne teme koje oblikuju anime od samog početka do kraja; vreme i nasilje.

Kao što znamo, čovek je stvorenje sa ograničenim rokom trajanja i besmrtnost za sada ne postoji ni u jednoj formi. Kako sve organske i neorganske stvari u jednom momentu dolaze do tačke raspada, potencijalna opasnost ovog teoretskog stanja svakako predstavlja demencija; progresivno brzo i permanentno propadanje i oštećenje strukture mozga, koje prati dezorijentacija u vremenu i prostoru, manjak verbalne komunikacije, distorzija pamćenja i halucinacije. Zašto je ovo važno? Kurozuka govori svoju priču kroz nelinearan i razbacan tok radnje, često služeći se neočekivanim ‘flešbekovima’ i ‘flešforvardima.’ Araki definitivno ne okleva da već haotičnu nepovezanost uzdigne na viši nivo, inkorporirajući razne nadrealne dodire i scene koje kao da postoje van prepoznatljive vremenske linije. Iako ‘Kurozuka‘ kroz suptilne implikacije i detalje u dijalogu konstantno pruža sitne zalogaje objašnjenja malo pažljivijim gledaocima, komadi slagalice sami padaju na mesto kako epizode prolaze i misterija je skroz razotkrivena na kraju serije.

Malo dvosmislenije finale bi možda bilo za nijansu upečatljivije, ali ultimativno, specifična struktura priče nije korišćena da prikrije mane u istoj ili da se poigrava sa gledaocima, već kao maštovit uređaj za prikaz strahovito degradiranog mentalnog stanja protagoniste. Od direktne ekspozicije koja nam daje do znanja Jošicunovu tendenciju ka audio-vizuelnim halucinacijama, mešanju sećanja i snova, krizi identiteta i paranoji, do simboličnih elemenata kao konstantna vremenska nepreciznost i izlivi psihedeličnih boja u scenama, Arakijev prvi i osnovni cilj nije koherentno izlaganje priče, već povezivanje publike sa umnom kondicijom junaka i oslikavanje besmrtnosti kao ozbiljnu kletvu. Uzevši to u obzir, znatno odsustvo od logike i zalaženje u domen apstraktnog, koje postaje izraženije u poslednjim epizodama kao metaforični vrhunac izlapelosti i ludila, u potpunosti je opravdano i šta više, ne mora da ima konvencionalno značenje.

Vreme ne ostavlja posledice samo na junaku, već i samoj ljudskoj prirodi i društvu. Inspirisani Lavom Tolstojem i njegovom filozofijom o iluziji lepote i gadosti rata, Jumemakura i Araki ilustruju budućnost u kojoj su moral i vrednost ljudskog života smanjeni na apsolutnu nulu. Naime, većina serije se odigrava u post-apokaliptičnom okruženju, gde se protagonista nalazi između dve nezgodne grupe u svojoj potrazi za otetom simpatijom; sumnjivi protestantski pokret i vekovima stara i dijabolična armija odlučna da se dočepa večnog života. Nasilje kojim ‘Kurozuka‘ obiluje u maltene svakoj epizodi je daleko od besmislenog, jer krv nije samo glavni motiv serije, već i stvar obožavanja u ovom fiktivnom svetu (kao izvor besmrtnosti). Kao što svet u ‘Afro Samurai‘ pokreće nesalomivi krug osvete i zaludno traganje za nejasnom pozicijom božanstva, svetom Crnog Groba vlada nehumano svirepa i krvožetna pohlepa usmerena ciljevima koji se ironično ispostavljaju kao debelo obmanjiva, skoro kafkasta klopka.

Karakteri lako padaju u iskušenja, čine izdaje i prevare radi svoje sebične koristi, iz prostog razloga što pravila pod kojim Jumemakurin svet postoji ne dozvoljava svojim likovima razvitak empatije i iskrenih motiva. Kako bi dokazao svoju svrhu, ‘Kurozuka‘ se uopšte ne ustručava da gledaoca bombarduje scenama bezrazložnog, zverskog masakra nedužnih civila (uključujući čak decu i stare), u kojima ljudi bivaju divljački streljani, smrckani i iskasapljeni. Direktan displej sadistične brutalnosti nije gde se serija zaustavlja i devalvacija humanosti izlazi na videlo kroz simbolične elemente biopanka i telesno-psihičkog horora; kloniranje, eksperimentisanje i modifikovanje ljudskog tela, gnusne mutacije i gubitak intelektualnog i fizičkog identiteta.

Iako ‘Kurozuka‘ nije najbolji primer MADHOUSE-ovog standarda što se animacije u akcionim naslovima tiče, tim umetničkih direktora Kazuhiroa Takahaši (‘Initial D‘) i Jasumicua Suetake (‘Jojo’s Bizzare Adventure OVA‘) rade sasvim zadovoljavajuć posao u odeljenju scenografije, obogaćujući mračnu atmosferu motivima smrti i urbanog raspada; cveće, leptiri i vrane, statue odrobljenih udova, futuristična metropola ugušena blještavim neonskim svetlima, isprepletanim cevima i teškim zagađenjem neba. Mutne i sivkaste nijanse boja često razbija crvena, a vizuelna sličnost raznih lokacija daje utisak zarobljenosti i derealizacije. Vredan pohvale svakako jeste i elegantan, stari dijalekt japanskog kojim se pojedini karakteri služe, što u više navrata uspešno podiže efekat mistike i nadrealizma. Muzički odabir u kompoziciji Kijošije Jošida (‘Shigurui‘) predstavlja sjajnu fuziju elektronike i melanholičnih, klasičnih komada.

Sve u svemu, serija je izvanredan primerak takozvane ‘kitchen-sink’ fantazije, koja se vodi samo jednim pravilom; sve što može da postoji, postoji, i sve što može da se desi, dešava se. Kralj ovog žanra u japanskoj animaciji i stripu je bez sumnje franšiza ‘Vampire Hunter D,’ u kojoj možemo da vidimo uticaje vesterna, večne fontane krvi, vampire u spejs šatlima, drogom-indukovane astralne projekcije, i zaista, svakojake stilske tačke na prvi pogled pozajmljene iz skroz nepovezanih i drugačijih dela. Slično, ‘Kurozuka‘ vozi gledaoca kroz abnormalan svet koji nastanjuju ubice à la ‘Ninja Scroll‘, ubitačni androidi, orgovi i meta-komični noh izvođači koji žive van koncepta vremena i ujedino služe kao pripovedači pre početka svake epizode.

Drastično drugačiji od ‘Death Note‘ i ‘Attack on Titan‘, ‘Kurozuka‘ će se najviše svideti ljubiteljima dela, recimo, reditelja Šukoua Murase (‘Ergo Proxy‘), Hirošija Hamasaki (‘Texhnolyze‘) ili Jošiakija Kavađiri (‘Ninja Scroll‘), dok će novajlije kojima epitom guranja granica predstavljaju naslovi poput ‘Mirai Nikki‘ ili ‘Tokyo Ghoul‘ verovatno isključiti anime negde oko treće epizode. Opisiv kao halucinogena vremenska kapsula svih prepoznatljivih tropa i klišea ‘tvrđih’ OVA ostvarenja osamdesetih i devedesetih, ‘Kurozuka‘ pruža brdo zabave ako ste voljni da prihvatite opičenost i partikularno obrazloženje za istu koju nudi.