GoTovanje utorkom – Epizoda 9: The Battle of the Bastards

13434679_10154188620118116_4325035789909605077_n

Stiže i dugo očekivana deveta. Nadam se da su vam kafe spremne, jer odmah ćemo preći na stvar.

 

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurbani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

Epizoda 9 – The Battle of the Bastards

Disklejmer: Spojleri. Ali majke mi, ne dogodi se ništa što niste mogli da predvidite i sami.

spoiler-got-nights-king

Opšti utisak:

Očekivanja za „The Battle of the Bastards“ – epizodu s najglupljim naslovom za ovih pet godina serije – parala su nebesa. Kao prvo, u pitanju je deveta epizoda, a znamo da su se u proteklih šest sezona u devetoj epizodi smenjivale epske bitke, okrutni tvistovi, brutalne smrti i slični događaji koji menjaju tok radnje. Kao drugo, dolazi nakon čak tri tranzicione  epizode, i publika je gladna akcije još malo pa k’o Remzijevi kerovi ljudskog mesa. Kao treće, D&D su na sve strane hvalili kako je ovo produkcijski najkomplikovanija epizoda do sad: te statisti, te koreografija, te efekti, te režija, te snimanje koje je trajalo boga oca dok se svaka strela nije zakucala na pravo mesto. Kao četvrto, ulog je posebno visok jer se bitka vodi oko Vinterfela, vekovnog ognjišta Starkovih – nominalnih heroja serije u čije je sudbine većina gledalaca emotivno najviše investirana. A kad smo kod herojštine, kao peto, do sad još nismo imali tako očigledno crno-belu bitku u kojoj je jasno za koga treba navijati: dobri Džon kao oličenje junačkih ideala, protivu zlog Remzija koji je vremenom lišen svih ljudskih osobina. Čak je i peglanje kod Hardhoma imalo više nijanse – a tamo se izlazilo na crtu zombijima i Noćnom kralju.

U svakom slučaju, od hajpa se nedelju dana nije moglo živeti. Naravno, u ponedeljak uveče, ključno pitanje glasi:  da li je bitka kopiladi opravdala očekivanja?

Sudeći po inicijalnim reakcijama, jeste.  Takozvani Prosečan Gledalac – merna jedinica po kojoj D&D oblikuju svoj uradak – trenutno po društvenim mrežama prosipa hvalospeve, svršavajući na megalomansku akciju i puštajući ružičaste mehuriće u obliku srca jer je Starkovima najzad nešto pošlo od ruke. U trenutku kada ovo kucam, epizoda ima neverovatnu ocenu od 10 na IMDb-u.

Što znači da su D&D postigli svoj cilj. Masa je srećna. Serija se diže u nebesa. Ceo internet samo o tome govori. Jej.

Baš je glupav osećaj biti onaj dežurni hejter koji u trenutku opšte euforije koluta očima. Meni se, naime, „The Battle of the Bastards“ nije svidela – i to ne zato što epizoda ne valja. Priznajem da je izuzetno kvalitetno urađena: ambiciozno režirana, upečatljivo snimana, s oskarovskom fotografijom i sekvencama bitke koje su na nivou visokobudžetnih blokbastera. Bitka kopiladi pre svega predstavlja sat vremena solidne televizijske zabave.

Moj problem sa epizodom je njena otužna, pravolinijska predvidljivost.

Ceo narativ podređen je zakonima Holivuda. Radnja se sastoji od niza klišea koji kulminiraju time što Prosečan Gledalac dobija tačno ono što želi – pobedu dobra, Starkove koji trijumfuju i karmičku smrt Remzija Boltona. Svaki preokret dao se predvideti iz aviona – uključujući i to da se gif s Maloprstićem koji u bitku ujahuje kao Gandalf u „Dve kule“ vrteo NEDELJU DANA pre premijere.

tumblr_o8v515FjbE1qhi13to1_500

Tako nešto kod Debelog nikad ne bi prošlo.

Martinu je izvrtanje onoga što čitaoci očekuju opsesija –– do te mere da je zabrazdio u krajnost. I upravo je to što nam Debeli ne daje predvidljivu ljigavoštinu razlog za planetarnu slavu „Pesme leda i vatre“ kao osvežavajuće dekonstrukcije žanrovskih klišea. Međutim, Debeli je lenja guzica koja će pravi kraj sage odneti sa sobom u grob, i serija već neko vreme poseže za izlizanim alatkama Holivuda ne bi li nekako doterala do finala. „The Battle of the Bastards“, doduše, prvi je put da D&D gledaocima ispunjavaju muzičke želje na tako krupnoj skali.

A koliko god ja imala razumevanja za razne „kozmetičke“ izmene originala, gledati kako televizijska serija toliko odstupa od DUHA izvornog pisanija, bogami, nije baš prijatno.

’Aj sad da protrčimo kroz epizodu redom.

S one strane Uskog mora, deo prvi:

Na opšte iznenađenje, nismo sve vreme čučali na Severu – počinjemo od Mirina, gde je opsada u toku, a Deneris riba Tiriona ribaćom četkom za sve što je zasrao dok je ona bila na godišnjem. Tirion se, međutim, briljantno čupa iz belaja, ne samo opravdavši svoje postupke, već i natrljavši kraljici poremećenog oca na nos  – to je Tirion koga publika poznaje i voli, a ne onaj pijanac što priča bajate viceve. Što se Deneris tiče, njena karakterizacija kao nasilnog osvajača s labilnom genetikom postaje malo previše očigledna, tako da me živo zanima imaju li glasine o Ludoj kraljici osnova. Sad je poslušala Tiriona, za sledeći put ne znamo.

GOT_MP_101815_EP609-57301-630x419

Enivej, pregovori s gospodarima završavaju se tako što samo jedan od trojice uspeva da zadrži živu glavu, a Deni se penje na Drogona i odlazi da se lično obračuna s neprijateljskom flotom – samo pažljivo, da ne izgore svi brodovi, trebaće za kasnije, šteta da se baci. Usput im se pridružuju i preostala dva zmaja, koja su uredno provalila vrata i vinula se u nebesa – Tirion ih je, naime, onomad samo otkačio s lanca, ali ih nije pustio iz podruma. To fakat objašnjava ’de se dedoše Regal i Viserion od početka sezone, ali isto tako i obesmišljava ceo govor o tome da je zmajevima potrebna sloboda. Plus, ako su već mogli da razvale kapiju kad su hteli, zašto su do sad čekali – sigurno im u podrumu nije bilo zabavno. Bar je CGI bio na nivou (a za to ste imali para, bagro jedna, a vukovi vam bili skupi). Konačno, dok Sinovi harpije kolju nejač jer im tako stoji u opisu radnog mesta, uleće Daario s dotračkom konjicom i stavlja tačku na ceo mirinski čvor, čime Denerisina priča najzad može da mrdne s mrtve tačke. Aleluja.

Na Severu, deo prvi:

Prvi blok radnje na Severu bavi se pripremama za bitku. Počinjemo od pregovora gde je u roku od pet minuta Remzi uspeo da prikaže sve što ume, pretvorivši se od lepo vaspitanog lorda koji nudi razumne uslove za predaju u psihopatu koji sikće pretnje mašući vučjom glavom, koja je zabrinjavajuće dobro očuvana nakon svih ovih nedelja. Pregovori se raspadaju kad Sansa napusti susret s proročki zloslutnom rečenicom da će Lord Bolton sutra umreti – nije Remzi jedini koji ume da preti.

GOT609_091715_HS_DSC_77121-810x539

U šatoru kod naših pozitivaca, Davos, Tormund i Džon prave ratne strategije, smišljajući kakav-takav očajnički plan za bitku. Sansi se to ič ne sviđa – iznapušavala je Džona da je nije pitao za mišljenje iako jedino ona poznaje Remzija u dušu, da od Rikona nema selameta, te da će Džon glavačke naletiti mečki na rupu. Sve to stoji, ali je isto tako Sansa ta koja sedi na presudnim informacijama dok kuka kako nemaju dovoljno ljudstva, sebi u bradu mrmljajući nihilističke parole. Bratu i sestri bi trebalo što pre nabaviti neku od onih „get along“ majica.

Sansa-Stark-Official-630x354

Tormund i Davos se pajtaju – još jedna od dirljivih gejmotronskih bromansi koja čini da likovi deluju simpatičnije, što u ovom kontekstu treba da nas posebno brine, jer što je neko miliji, to mu je kraći rok trajanja. Scenu remeti to što D&D nisu naučili da komik rilif ne fercera ukoliko šala zahteva da ranije vispren lik naprasno postane moron – oprosti im, Tormunde, ne znaju šta rade.

Džon posećuje Melisandru u njenom šatoru. Crvena Žena se još nije oporavila od debakla iz prethodne sezone: tiha je, krotka i puna sumnji. Džon joj naređuje da ga ne vraća ako bude poginuo – valjda nam time D&D šalju poruku da Lord Snou opet može d’umre, ovog puta stvarno majke im mile, ali nije kao da smo im i na trenutak poverovali. A nije ni Melisandra, koja glatko odbija naređenje.

Konačno, pripreme za bitku završavaju se Davosovim lutanjem po obodu kampa. Pošto znamo da je Stanis na istom mestu zastao kada je prošle godine zaginuo u napadu na Vinterfel, ne iznenađuje što Davos nailazi na Širininu lomaču, gde u pepelu još uvek stoji njen nagoreli drveni jelen. Dok rudi zora u veličanstveno snimljenom kadru, uviđamo da je Davos sklavirio šta se dogodilo i da sveštenici predstoji mnogo objašnjavanja. Jedva čekam da vidim kako će se ova nova, slomljena Melisandra suočiti s optužbama.

Davos-Official-630x354

S one strane Uskog mora, deo drugi:

Druga scena u Mirinu služi isključivo kao intermeco – Grejdžojevi su ekspresno stigli do Deneris, i objašnjavaju joj zašto je Aša Jara najbolji kandidat za demokratsku budućnost Gvozdenih ostrva. Teon se dobro nosi s Tirionovim prozivkama, a čini se da su se Deneris i Aša Jara svidele jedna drugoj, te se sekvenca, na radost šipera, završava početkom jednog divnog ženskog prijateljstva. U svakom slučaju, Aši Jari bi valjalo da što pre uradi Studiju izvodljivosti za diverzifikaciju privrede Gvozdenih ostrva, ako planira da održi svoj deo pogodbe.

20160602_ep609_Publicity_still_028.001296341-630x354

Na Severu, deo drugi:

Iiiiiiii, krenuli smo!

Dve vojske se mrko gledaju preko bojnog polja. Od prvog sekunda, jasno je da je reč o najskupljoj sceni ikada snimljenoj za televiziju, i da je u pogledu kvaliteta produkcije Gejmotron postavio nove standarde. Sve je na mestu – od hiljada statista, preko detalja kao što su oružje i oklopi, do dekoracije poput odranih, razapetih i zapaljenih ljudi (pitam se ko su bili ti mučenici). Bitka kopiladi može da počne.

A počinje tako što imamo kratku ali efikasnu demonstraciju zašto je životni vek porodice Stark među najkraćima u Vesterosu.

Primer broj jedan: Remzi Bolton izvodi Rikona Starka pred vojsku, pušta ga, otvoreno mu kaže da će se „malo da se sigraju“, i naređuje mu da trči ka Džonu dok ga gađa strelama. I šta mali Rikon radi? Umesto da beži u cik-cak, što bi mu povećalo šanse za opstanak, dečko sprintuje u pravoj liniji, omogućivši Remziju da mirno nacilja. Naravno da četvrta strela pogađa pravo u srce.

GOT609_092415_HS_DSC_84301-630x419

Tako nas je napustio Rikon, ono najmlađe starkovsko čeljade što je uvek nekako bilo „višak“. Mimoilazile su ga sve glavne linije radnje i previše lako je bilo zaboraviti na njega. I u samim romanima, Rikon je skliznuo u zapećak – Oša ga je odvela negde, i pominje se ponovo tek u petoj knjizi, kada Davos dobija zadatak da ga potraži. Ipak, knjiški Rikon nije sasvim nezanimljiv lik – kao raspušteno dete vaspitavano pod vanrednim okolnostima, pokazuje iskrice divlje naravi, poput onih (auto)destruktivnih Starkova kakav je bio pokojni strika Brendon čija je „vučja“ priroda izazvala silnu štetu po Vesterosu. U knjigama, čak se može reći da Rikon Stark obećava. Ali kod Martina je svašta nešto obećavalo da bi se završilo prdežom u čabar i samosažaljivim postovima o tome kako nije lako biti pisac, i kada su D&D preuzeli komande, naravno da je višak odstranjen hirurški. Bog da ti dušu prosti, Rikone, kao jedinom Starku za kim niko neće plakati.

Uzgred, s obzirom da je Džon ili kopile ili Targarjen, da je mala verovatnoća da će Bren imati dece, a da u veselo patrijarhalnom Vesterosu deca ne nasleđuju prezime od majki, s Rikonom ode i poslednji Stark u Vinterfelu. Ali niko o tome sada ne želi da razmišlja.

Primer broj dva: Džon ZNA da je Remzi manipulativni skot koji uživa da jebe ljude u zdrav mozak, ZNA da je u pitanju zamka, ZNA da je Rikon odavno izgubljen, ZNA da uspeh njegove malobrojne vojske zavisi isključivo od onog klimavog plana koga se moraju držati – a OPET k’o poslednji papan pada na provokaciju i zaleće se u juriš,  igrajući Boltonu pravo u ruke. Plan za bitku time spektakularno odlazi u majčinu, starkovska vojska napada po logici kud koji mili moji, sve se raspada, Remzi se samozadovoljno osmehuje, a jedini razlog zbog koga Džon nije platio glavom za takvu masnu grešku – ma koliko ta greška bila u njegovoj prirodi – jeste to što nosi dovoljno debeo plot armor. Jebote.

20160602_ep609_Publicity_still_041.001413461-630x354

Nakon toga, sledi dobrih petnaestak minuta teške tabačine bez dijaloga. Lete strele, vrište konji, odjekuju ratni pokliči, lome se koplja, pršti zemlja, teče krv pod plavim nebom, muzika rastura, i mrtva tela padaju jedna na druge, formirajući jezive gomile po kojima gamižu ranjenici. Sekvenca je snimana iz Džonove perspektive, što doprinosi osećaju konfuzije i klaustrofobije, a i čini da se rupe u zapletu manje primećuju. Zanatski, scena je zbilja vrhunska – ovo svaki put treba iznova podvlačiti. Premoćno je. Kada Džon izranja iz mora mrtvih, zastaje knedla u grlu.

20160602_ep609_Publicity_still_051.001540061-630x354

Ali džaba zanatske ekstravagance ako priča škripi. Pošto su Starkovi u bitku uleteli pacerski, Boltonovim snagama je relativno lako da ih savladaju, sateravši ih u neku bizarnu klopku između zida od leševa i kopljanika sa štitom koji se bore kao rimske kohorte. „Našima“ ne pomaže čak ni što džin kida ljude na pola.

20160602_ep609_Publicity_still_047.001477621-630x354

I u trenutku kada se čini da su Starkovima sve lađe potonule, stiže konjica. I to vrlo bukvalno. Vitezovi iz  Dola uleću u bitku k’o jebeni rohanski jahači, Maloprstić ima izraz lica k’o mačak koji je progutao kanarinca, a Sansa deluje retko samozadovoljno, imajući u vidu da je sigurno svesna da pod ovakvim okolnostima pomoć dolazi s cenom.

20160602_ep609_Publicity_still_054.001558731-630x354

Tu se bitka završava – Remzi bega u Vinterfel i pokušava da zatvori vrata. Logikom zvanom „we have a Hulk“ Vun Vun razvaljuje dotična vrata i pri tom junački umire jer mora i neko od „naših“ da strada (srećna sam k’o prase što su se i Tormund i Davos izvukli). Džon uleće, blatnjav i krvav, mormontskim štitom se brani od Remzijevih strela, i na kraju naskače na Remzija golim rukama, pesničeći ga do neprepoznatljivosti. Prestao je tek kada je video kako ga Sansa posmatra.

Sledeće što vidimo je kako boltonski barjaci padaju u prašinu, a vuk se opet vijori iznad Vinterfela – ako je reakcija starkofila na ono s Arjom prošle nedelje izazvala poremećaj u Sili, ovo je bilo dovoljno snažno da spontano eksplodira Zvezda smrti.

Poslednja scena u epizodi vodi nas u vinterfelsku štenaru. Sansa ledeno posmatra okrvavljenog Remzija  vezanog za stolicu. Pre neizbežnog kraja, Remzi uspeva da održi jedan pošten supervilanski govor, gde Sansi kaže da će uvek biti deo nje. Ona odbija ove reči replikom koja zvuči kao da ju je vežbala pred ogledalom, i zatim pušta one čuvene gladne kerove, koji nisu dugo oklevali pre nego što su se bacili da svom gospodaru sažvaću lice.

20160602_ep609_Publicity_still_061.001684321-630x354

Da serija iole ima muda, time bi zapravo Remzi pobedio. Sansa – slatka mala ćurkasta Sansa koja je volela poeziju i maštala o venčanju iz snova – bacila je čoveka kerovima i ostala da gleda kako ga kidaju. Na kraju se još radosno osmehnula. E, TO je ono „I’m part of you now“: opoganio ju je, promenio ju je, pretvorio ju je u nekog gorkog i surovog. Slomio ju je kako ništa pre njega nije uspelo. Ako ima boga, Sansa bi sad trebalo da se razvija u toksičnu i paranoičnu harpiju sposobnu za jednake gadosti kao i jedna Sersei – time bi ova televizijska verzija lika konačno dobila neku dubinu i solidan pravac razvoja. Ali bojim se da nismo te sreće, te da je Remzijeva karmička smrt od ruke bivše žene prikazana kao poen za „snažne ženske likove“ u pojednostavljenom holivudskom poimanju karakterne psihologije. Blargh.

Inače, ako smo već morali da idemo linijom po kojoj Sansa preuzima knjišku radnju Džejn Pul, mislim da bi bilo stotinu puta zanimljivije da je Remzi – taj takav Remzi – bio dobar prema njoj, čak i romantičan, manipulacije radi. Cela bi se afera završila nekakvim morbidnim Stokholmskim sindromom koji bi za sobom povukao znatno teže unutrašnje konflikte i mračniju karakternu dramu, rezultirajući autentičnom, nijansiranom tragedijom. Tako nešto bi me još i zanimalo da ispratim.

Ali sad, šta da se radi.

Da je Debeli ovo pisao, sve i da su Starkovi dobili bitku za Vinterfel sa svim tim kičasto predvidljivim tvistovima, to bi ih na duže staze skupo koštalo – bila bi to Pirova pobeda koja bi im se olupala o glavu. Pošto sam budala, deo mene se i dalje naivno nada da postoje šanse da to takvog preokreta dođe i u seriji – ali pored D&D, slaba vajda.

Ovako, ovo posmatram kao jednu vizuelno bravuroznu, a narativno osrednju epizodu, koja se konačno ratosiljala prokletog Remzija kao jednog od najnezanimljivijih negativaca Gejmotrona – Džofricu je makar bilo  zabavno mrzeti. Sad se najzad možemo vratiti na one interesantnije, manje predvidljive linije radnje. To što mi je 40 sekundi trejlera za poslednju epizodu bilo uzbudljivije nego sat vremena bitke kopiladi dovoljno govori.