Recenzija – „Genocidal Organ“ (2017)


Prvobitno pokrenut sa namerom da približi anime malo ozbiljnijoj publici (pretežno ‘đosei’ demografiji, evidentno startnim projektima Honey and Clover i Nodame Cantabile), programski blok Noitamina je iskusio uspone i padove kvaliteta u eventualnom proširenju svog originalnog plana. Popularnost i uspeh sajberpanka Psycho-Pass podsetio je producente na potražnju ‘tvrđih’ naučno-fantastičnih ostvarenja, te Noitamina 2015. godine pokreće trodelni filmski projekat Itoh – adaptacije tri različite novele preminulog Itoua Satoši: The Empire of Corpses, Harmony i Genocidal Organ. Povratak reditelja Murase Šukou njegovim Ergo Proxy korenima je zamalo zaustavljen bankrotom studija Manglobe, ali srećom, produkciju Genocidal Organ preuzima i kompletira novo-osnovani Geno Studio (Kokkoku, Golden Kamuy). U neprijatno bliskoj verziji stvarnosti, napad na Svetski trgovinski centar i obliteracija Sarajeva nuklearnom napravom uvodi masovni nadzor u države Prvog sveta, dok manje razvijene zemlje ključaju u krvavim vojnim nemirima. Klavis Šepard, pripadnik Specijalnih snaga Američke vojske, traga za aluzivnim biznismenom Džonom Paul, čiji trag u Trećem svetu prate talasi genocida.


Nihilističan ton vojno-filozofskog trilera otvara Šepardova operacija u Gruziji, podsećajući na naizgled uvek rastuću listu lokacija pretvorenih u pozornicu za oružane sukobe modernog doba. Evocirajući duh američkog imperializma i tehnološke ‘demonstracije’ koja je okončala Drugi svetski rat, apsolutna nadmoć Šepardove jedinice je u punom eksponatu dok opremljeni nevidljivim odelom kolju gerilne ratnike i ukradenim čipovima kao duhovi infiltriraju parametre generala neprijateljskih snaga. Apstraktna diskusija o paklu kao stanju uma usred masovnog pogubljenja civila mecima u glavu započinje eksploraciju brojnih tema koje su od objavljivanja originalne novele pre deset godina akumulirale sve veću relevantnost. Murase održava kontemplirajući dijalog u visokim notama kroz ceo film dok vešto manevriše konceptima kao što su korelacija između građanske bezbednosti i privatnosti, uloga lingvistike u ratnim zločinima, konzumerizam i ravnodušnost modernog sveta prema hororima u drugim krajevima planete. Genocidal Organ korektno argumentira za vladajući imperativ opstanka, prateći Šepardov povratak u Ameriku displejom kamera koje čitaju svako lice na ulici i plaćanja usluga otiscima prstiju. Itou iskazuje da čista sloboda ne postoji, već fleksibilna valuta koju razmenjujemo za prihod ili sigurnost.


Istraga Džonove instruktorke češkog i susret sa ‘gospodarom genocida’ lično otkrivaju glavni motiv filma: jezik i efekat istog na ljudsku psihu. Pozivajući se na Sapir-Vorfovu hipotezu i Holokaust, ideja da ‘genocid ima gramatiku’ je propelirana iz sfere fantastike u stvarnost uzevši u obzir svanuće ere interneta, višeslojnog manipulisanja informacijama i kulturnog rata. Muraseov pojam ‘virusa’ koji u Ergo Proxy inficira robote svešću preuzima gadnu, obratnu mutaciju ne samo u sposobnosti reči da kalibriraju moralni kompas mozga, već i kolektivnoj amneziji viših klasa prema ceni svakodnevnih komfora. Suplementiran nano-tehnologijom koja potiskuje moguće traume i etičke dileme ali zaoštrava reflekse na okidaču (Itou verovatno aludira na saznanja američkog načelnika Samuela Maršal da su se njegove trupe suzdržavale od pucanja na neprijatelje tokom Drugog svetskog rata – knjiga Men Against Fire će kasnije služiti kao inspiracija za istoimenu epizodu britanskog Black Mirror), Šepard pronalazi sebe u ulozi vozila oživljujuće mašine koja devalvaciju empatije krije ispod vela dužnosti i očuvanja mira. Nakon jedne od najružnijih sekvenci prikazanih u animeu u skorašnjem sećanju – eliminisanje horde maloletnih drogiranih boraca tokom intervencije u Indiji – film ulazi u finalni akt koji će predstavljena pitanja zaokružiti obeshrabrujućim implikacijama.


Genocidal Organ bi bio kompletniji da je malo više razvio dubinu Šepardovih monologa i povezao sve svoje teme u malo urednijem maniru, ali i dalje stoji kao kompetentno i smelo ostvarenje sa odavno neviđenim realizmom i društvenom savešću. Ako možemo biti optimistični, realizacija filma uprkos produkcijskim preprekama signalizuje spremnost industrije da ponovo zaroni u vode kompleksnih i provokativnih priča.