Recenzija – „Mushi-Shi“ (2005)

Studio Artland zatvorio je svoje operacije prošlog jula sa dugom od skoro trista miliona jena. Za manje upućene, Artland je iza sebe ostavio trijumvirat ikonskih ostvarenja koji će se naći u bilo kojem katalogu neosporivih anime klasika: ‘Legend of the Galactic Heroes,’ originalni ‘Macross‘ i naravno ‘Mushi-Shi,’ tema ove recenzije. Televizijska adaptacija istoimene mange od enigmatične Juki Urušibare bila je rediteljski prvenac ekscentričnog dizajnera Hirošija Nagahame (‘Detroit Metal City‘ i kontroverzni ‘Flowers of Evil‘) i dobitnik brojnih nagrada domaćih festivala Tokyo Anime Award, Animation Kobe i Japan Media Arts Festival. Deset godina kasnije, Artland ekranizuje kompletan strip sa drugom sezonom i finalnim jednočasovnim filmom, veličanstven poduhvat nedugo pre maleroznog bankrota. ‘Mushi-Shi -Next Passage-‘ i dalje drži prvo mesto po rejtingu na sajtu AniDB, ali za početak, bacimo pogled na prvi deo. O čemu je ‘Mushi-Shi?’ Preko slika nagomilanih papirusa obeleženih notama i skicama neobičnih manifestacija, introdukcija na početku serije nam daje malo objašnjenje: povučeni i misteriozni, deluju kompletno drugačije od prepoznatljive flore i faune. Ova grupa čudnih bića, nazvana muši, unosila je strah u ljude od davnina. Posao je muši-šija da proučavaju ove organizme i pomažu u rešavanju situacija gde su isti umešani. Kroz dvadesetšest epizoda, svaku koja otvara ‘The Sore Feet Song‘ od škotskog indie muzičara Eli Ker, pravimo društvo muši-šiju Ginko u njegovim putovanjima i susretima sa ljudima čiji su životi na razne načine promenjeni pod uticajem mušija.

Ako ste se našli u ulozi Kinovog saputnika u eksploraciji nadrealnih pejzaža ‘Kino’s Journey,’ ili bili mesmerizovani eterijalnom vizijom limba u ‘Haibane Renmei,’ ‘Mushi-Shi‘ predstavlja sledeću posetu jednog fantastičnog mesta koje grabi svaku trunku pažnje i ne pušta je sve dok ne krene odjavna špica. Ova tri naslova ne dele mnogo toga, osim najznačajnijeg – spektakularno konstruisanog i besprekorno očaravajućeg sveta. Lanci planina i bujne šume izoluju Japan Edo perioda od ostatka realnosti, čineći ga boravištem vrlo unikatnog carstva natprirodne aktivnosti koje svakom epizodom okreće novi list enciklopedije svoje mitologije. Primordijalna forma života blisko povezana sa izvorom svega što se pokreće, vodom, koncept mušija spaja klasične jokai elemente sa fundamentalnom biologijom i taoističkim senzibilitetima prema prirodi, rađajući pre neviđenu estetiku koja maestralno kroji pozadinu priča o ljudskom stanju. Od mušija u formi metereoloških fenomena kao što su plutajuća duga i oblaka zarobljenih u česticama leda na kamenju, do onih sa telom biljaka i beskičmenjaka, Ginkova aparatura raspolaže ničim više od oštre obzervacije i duboke intuicije za ekološke okolnosti. Tako, recimo, u slučaju sa mušijem koji nastanjuje pužnicu uva i čini domaćina gluvim hraneći se zvukovima, Ginko nalazi rešenje u primeni posoljene vode koja parazita osušuje kao što bi i pravog puža; dok u potrazi za putujućom močvarom koja traži more gde će okončati svoj život, Ginko konsultuje antičku mapu vodenih žica kako bi joj ušao u trag. Proste note klavijature i klasičnih orijentalnih zvukova sa lakoćom oblikuju meke, staložene melodije dok se godišnja doba menjaju između Ginkovih poseta usamljenih sela i obalskih naselja, i vrlo brzo stečemo utisak da bi eventualno mogao da zakorači u domen Ghibli fantastike. Vizije artropodskih Ohmu-a i Bogova Šume ne bi došle kao iznenađenje, međutim, ‘Mushi-Shi‘ ima jednu ključnu prednost – dok ‘Nausicaä‘ i ‘Princess Mononoke‘ sudaraju civilizaciju sa okultnim potomstvom nature sa ciljem da stvore poruku o ratu i pohlepi, ‘Mushi-Shi‘ teži ka njihovom ujedinjenju i harmoniji. Apsolutno oslobođena plitkih konflikata i nemira, fundacija na kojoj serija gradi se sastoji od motiva koji pozivaju Četiri plemenite istine: razumevanje i prihvatanje.

Tretirajući svoje karaktere i njhove, prema Ginkovim rečima, ‘čudne susede’ sa najvišim poštovanjem, nikada ne dopuštajući da se degradiraju u uloge žrtava i nosioca moralnih ideologija, ‘Mushi-Shi‘ manifestuje ideju mono no aware-a dok bez ikakvog truda manevriše čitavim spektrom emocija, simbolično prikazanih kroz partikularne efekte koji muši-ji stvaraju u dodiru sa ljudima. Od najgenijalnijih momenata ističe se inspiracija biljkom turbina corymbosa, psihedeličnog semena i cvetom koji se otvara ranog jutra – devojka potčinjena narkotičnom ekstazom udišući magičnu aromu koja sihronizuje biološki sat svog cveta sa čovekovim, čineći da se oseća novorođeno svakim izlaskom sunca. Čežnja za eskapizmom, potraga za svrhom u životu, suočavanje sa stvarnošću i odricanje prošlosti neke su od tema koje serija prilaže za konteplaciju, transformirajući meditirajućim tempom i perfektnim aranžmanom režije skromnih dvadeset minuta svake epizode u ilustrovani ekvivalent najfinije literature. Nije slučajnost da se u jednom trenutku pominje delo kineskog pesnika Menga Haožan, pripadnika šanšui pokreta kojeg definiše melanholično evociranje slika usamljenosti, prirodne scenografije i detalja svakodnevnog života. U sličnom maniru, vođene suptilnošću i elegancijom prefinjene poezije, sentimentalne priče Ginkovih ‘pacijenata’ rezoniraju sa gledaocem zahvaljujući stoičnim odbacivanjem melodrame, tumačeći ideje či-ja i dao-a u ‘venu svetlosti,’ beskonačnu reku energije koja teče temeljom ‘Mushi-Shi‘ sveta. U intenzivnijim momentima ipak, obično praćenih tonenjem palete bogatih zelenih nijansi u tmurne sive i crvene, anime iznenađuje autentično sablasnom atmosferom: čapteri o bračnom paru čija su deca u stvari porodica gljiva u ljudskoj koži i muši-jima koji koriste leševe kao vozilo sa kojim dolaze do izvora hrane, odišu ambijentom klasičnog natprirodnog horora sa kojim vrlo malo ostvarenja može da se pohvali. Život često nije lep, ali spisateljica Urušibara ne opažava to kao tragediju, radije, insistira na percepciji postojanja kao stvar navike i preživljavanja, praktikovanju strpljenja i shvatanja prema silama van naše kontrole.

Znak sofisticirane karakterizacije je kada lika upoznajemo kroz sugestiju i njihovim odnosom sa okruženjem. Pored lekovitih biljaka, čudnih suvenira i duvana, u Ginkovom rancu verovatno čame i koje kopije budističkih sutra. Bilo da se suočava sa ljutim meštanima, nožem u stomaku ili je na ivici smrti na dnu mora, Ginko uvek zrači neograničenom empatijom i popustljivošću prema prirodnom toku stvari, aurom koju efektivno prenosi na gledaoca kao njegovom učeniku. U susretu sa bibliotekarkom muši arhiva, umornom od rekolekcija destrukcije i ubijanja, otkrivamo kontrast između Ginkovog respekta za egzistenciju svega i intolerantnih kolega čije se metode završavaju sa smrću onoga što samo pokušava da opstane. Serija posvećuje jednu epizodu Ginkovom detinjstvu i objašnjenu crne rupe gde bi trebalo da bude njegovo levo oko, uvek prikrivene pramenovima nesvakidašnje bele kose. Ovo može biti Urušibarin namig liku Spajka, čije levo oko ‘uvek gleda u prošlost,’ i seriji ‘Cowboy Bebop,‘ koja se služi sličnom egzistencionalnom filozofijom. Iza svoje projekcije zena, naravno, Ginko je osoba kao i svaka druga i delići njegove ličnosti malo po malo izlaze na videlo. Ginko povremeno reflektuje na svojim postupcima, krši pravila svoje profesije kako bi izašao u susret drugima i gubi temperament sa muši-šijem koji rizičnim poduhvatima stavlja celo selo u opasnost. Tvrdoglavi, užareni šonen protagonisti i sociopate sa iluzijama veličanstvenosti predugo su bili ‘poster-momci’ za japansku animaciju, banalni i na tako nižem nivou u odnosu na Ginkovo delo. Predstavljajući nežniju stranu snage, onu nedovoljno naglašenu u bilo kojoj formi fikcije, Ginkova neprocenjiva vrednost leži u komunikaciji vrlina koje prečesto zaboravljamo da razvijamo. Forsirajući san ne možemo da spavamo, niti možemo da forsiramo ljubav i sreću. Određene stvari zahtevaju od nas da se njima prepustimo i padnemo – jer ono što je meko i fleksibilno će uvek savladati ono što je tvrdo i ukočeno.

Fenomen koji nastaje po završetku ‘Legend of the Galactic Heroes‘ fanovi opisuju kao gubitak entuzijazma za ovaj hobi, jer potraga za naslovom jednakog kalibra nikada neće biti ispunjena. Ishod je isti. U rasponu od sto godina postojanja ove umetničke forme, nema ničeg sličnog ‘Mushi-Shi-ju.’ Poput šodō kaligrafije, svaka epizoda je kao graciozan pokret četke koja oblikuje ensō – krug perfekcije, univerzuma i prosvetljenja. Hvala, Artland.