Destiny 2 Curse of Osiris – Recenzija

 

 

 

 

 

Poslednji dani nisu bili baš najbolji za studio Bungie, kao ni pohlepnog predatora koji stoji iza njihovih leđa zvanog Activision. Destiny 2, nakon već žestoko oslabele populacije, biva i provaljen od strane igrača da se dobijanje iskustvenih poena koji prelaženjem levela daju kozmetičke loot boxove usporava što ljudi više igraju, što je čak i prouzrokovalo otvoreno izvinjenje od Bungie-ja, da bi bilo žrtva još jednog kontraudarca igračke zajednice nakon što su prepolovili dobijanje poena nakon sledećeg peča. Uprokos tome, javila se nada da će možda prva od za sada dve najavljene ekspanzije popraviti stvari, uvesti nešto novo i zapravo doneti neki sadržaj u igru koja je već mršava sa količinom sadržaja koji nudi za jedan tzv. MMO. Da li Curse of Osiris to uspeva? Ne. Ne uspeva. Ni blizu.

 

 

Šta je najveći problem sa Ozirisovom Kletvom? Pa recimo da je čist bezobrazluk tražiti 20 evra za ovo što Bungie zove „ekspanzijom“, s obzirom da singlplejer dodaje tričavih 2 sata i 20 minuta priče(i to bez nekog većeg rush-a), čitav jedan region i Lighthouse socijalno mestašce, nekoliko novih sprdačina od public eventova i neke avanture(koje ćete sve preći za isto vreme koliko vam treba i za singlplejer, ako ne i manje), nešto teže strike-ove(čitaj dungeone) zvane heroic strikeovi, nekoliko novih kvestova za oružije, armor skinove, novu PvP mapu eksluzivnu za PS4, nova oružija i oklop i level cap koji je sada na 25, tj. power level cap koji je na 335. Dap, zvuči puno, sve dok ne shvatite da će vam za prelazak svog novog sadržaja trebati možda 6 sati, do 10 maskimalnih ako ste baš sporiji igrač ili manje iskusni. Takođe, očekivan je i novi raid, podrazumevano, kada imamo samo jedan raid u AAA igri koja je MMO i koji se da preći čak i u tzv. prestige modu(tj. hard mode) nakon nedelju i po dana gearovanja i samim tim završavanja celog endgame-a… E, pa, dobili ga nismo. Dodat je „raid lair“, u već postojeći Levijatan raid, nazvan Eater of Worlds. Još uvek ovo mesto nije ubačeno u igru, već će ove nedelje biti ubačeno dodatnim pečom. Pitate se, šta je to „raid lair“… Kako je navedeno, predstavljaće novi set sukoba i zagonetki za igrače sa novim finalnim bossom, ali ono što je najbitnije – „…neće zahtevati podjednako ulaganje vremena kao što to običan Levijatan raid zahteva“, što nas dovodi do zaključka da je ovo samo DLC na već postojeći raid. Mislim da ne moram ni reći kako je ovo apsolutna besmislica, s obzirom na to koliko novca ekspanzija košta i šta nudi pored modernih MMO-ova koji imaju višestruku količinu sadržaja po svakoj ekspanziji. Ovde ni minimum nije uspostavljen.

 

 

12. decembra će i doći peč koji će uneti i novi tier oružija – masterwork. Ovo je pozitivna promena jer će ta oružija posedovati stat-trackere, random bonuse koji se mogu menjati i rerolovati, kao i neke pozitivne promene u ekonomiji gde ćemo videti kod svakog prodavca različito legendary oružije koje se može kupiti shardovima. Ono što je veoma lako zapaziti je to da je zahtev tokena za reputaciju kod prodavaca povišen, broj tokena koji od daily kvestova dolaze je veći doduše, ali ipak usporenija progresija se da primetiti. Ukratko – na silu usporena progresija za neku manju količinu, da ljudi ne bi napuštali igru nakon tričavih 50tak do 70 sati koliko je  meni bilo potrebno izlevelovati sve klase na najviši power level u vanili.

 

esi

 

 

 

Priča same ekspanzije nije ništa naročito impresivna i ostavlja podjednako mlak utisak kao i glavna priča. Oziris, čuveni guardian koji je izgnan iz Vanguard-a, se nalazi u nevolji, zarobljen od strane Vex robotskih vanzemaljaca, a na vama je zadatak da sprečite sa Ikorom i Ozirisovim Ghost-om Sagirom, koja će na kratko zameniti vašeg trentunog(i neverovatno debilnog) Ghosta. Nažalost – ne dobijate opciju da je zadržite nakon kampanje. Ukratko, kroz 2 i po sata naučićete nešto više o Ikori, Ozirisu(čitaj, misterizoni dedica sa Merkura koji je sasvim slučajno izdefinisao religiju oko sebe kao oko kakvog staroegipatskog boga) i Vex neprijateljima. Dizajn igre je kao i uvek na najvišem mogućem nivou i okruženja kroz koja prolazite u kampanji, kao i sam Merkur izgledaju prelepo i definitvno predstavljaju raj za oči. Zvučna podloga je sasvim prikladna i, iako nije ništa nezaboravno, odlično se uklapa u atmosferu i tematiku priče i ima definitivno lep prizvuk. Što se tiče glasovne glume, ona je odrađena u nekim momentima dobro, a u nekim, ma koliko da su glumci vešti, jednostavno loši i dečije napisani dijalozi ne mogu dati puno prostora.

 

 

Šteta, stvarno šteta. Pogotovu što ispod sveg ovog nedostatka sadržaja, i ne tako dobre, mada većini ljudi i ne tako bitne priče, leži veoma zabavna igra koja je jednostavno prekratka za sopstveni žanr i za ono za šta se predstavlja da jeste. Poredio bih količinu sadržaja ove ekspanzije sa bilo kojim drugim MMO-om ili čak singlplejer igrama kao što je Witcher 3, ali to bi i bila previše brutalna kritika sa moje strane i stavilo bi poslednji ekser na kovčeg ove igre. Ako ste razmišljali o nabavci Destiny-ja 2, bolje sačekajte da igra doživi sličan tretman kao prvi deo i da nakon 3,4 ekspanzije uzmete igru koja zapravo ima količinu sadržaja dovoljnu da vam održi pažnju u nekom dužem i normalnom maniru, uz sve to vodeći računa da Activision ne uvede dodatne mikrotransakcione sisteme i predatorske prakse kako se govorka poslednjih dana.

Handa

Student softverskog inženjerstva. Voli drljava japanska kola, video i društvene igre i kvalitetne mimove.