Banana Fish
Banana Fish

Piše: Isidora Vlasak

Mali je broj naslova koji su visoko plasirani na gotovo svim top listama najznačajnijih mangi svih vremena, bez obzira na to ko ih je sastavljao – japanski fanovi ili celomudreni teoretičari pop-kulture iz bilo kog dela sveta. Takvim naslovima se veselo pripisuje kultni status i imaju svoje mesto u najrazličitijim antologijama na zadatu temu – ali širokoj publici van Japana najčešće ostaju slabo poznati. Nećemo ulaziti u žalopojke kako „mlade generacije neće da čitaju klasike“, niti u to da li se možda radi o razlozima objektive prirode, kao što je nepristupačnost – reč je jednostavno o tome da publika propušta dobru zabavu. Među ovakve „klasike iz naftalina“ spada i Banana Fish, serijal koji je obeležio 80-te i koji se zasluženo svrstava u najsumanutije mange ikad nacrtane. Naime, iako se radnja vrti oko vijetnamskih veterana, šverca psihodeličnih droga, dečje prostitucije i njujorških bandi maloletnih delinkvenata, iako se u mangi psuje kao da joj je scenario pisao Tarantino, puca iz automatskog oružja kao u bilo kom nastavku Ramba i krvari toliko da se stranice povremeno zacrne, iako se o mafiji govori više nego u sva tri Kuma zajedno, iskaču geo-političke teorije zavere koje se protežu od Salvadora do Sovjetskog Saveza, a scene boravka u zatvoru su tako šarmantne da bi se i Oz postideo, reč je o jednom od najvećih klasika – shoujo žanra

Nakon eksplozije kreativnosti koja je obeležila žanrove namenjene ženskoj publici 70-tih godina prošlog veka, deceniju kasnije shoujo je zapao u stagnaciju. Pažnja kritičara je i dalje bila usmerena na mangake iz prethodne generacije koje u ovom periodu stvaraju svoja najambicioznija i najmanje komercijalna dela, dok se mejnstrim industrija vratila u sigurne vode tradicionalne „ženske“ tematike, kao što su ljubići na hiljadu i jedan način. Činilo se da se shoujo vratio tamo gde i pripada – u ruke devojčica tinejdžerskog uzrasta, baveći se plitkim zapletima i površnim likovima, i nudeći jedino obilje mehurova od sapunice u ružičastoj izmaglici. A onda je, godine 1985. u časopisu Betsucomi, relativno nepoznata mangaka Akimi Yoshida počela da objavljuje serijal čudnog naslova, Banana Fish. Već je pogled na uvodne stranice dovoljan za zaključak da se radi o nečem sasvim drugačijem – o mangi koja će žanr okrenuti naglavce i približiti ga slavnim danima iz 70-tih, i zbog koje su Japanci svih uzrasta i oba pola ponovo počeli da kupuju časopise s cvetićima na koricama.

Banana Fish
Banana Fish

Banana Fish se otvara scenom koja kao da je preuzeta iz (anti)ratnih filmova Briana de Palme ili Olivera Stonea: u džunglama Vijetnama, nekolicina američkih vojnika sede u ruševinama jedne građevine, pričaju o skorom povratku kući i pokazuju jedni drugima fotografije voljenih koje su ostavili za sobom. Iznenada, jedan od vojnika dobija napad ludila i otvara vatru na drugove, brutalno ih ubijajući. Pošto su ga jedva savladali nakon što je pobio gotovo ceo vod, vojnik tone u katatonično stanje, povremeno mrmljajući dve nepovezane reči za koje niko ne može da utvrdi na šta se odnose – banana fish… U Njujorku, deset godina kasnije, rečeni vojnik je i dalje u katatoniji, a o njemu se stara njegov mlađi brat Ash čija je ružna i tužna sudbina glavna tema mange. Kao tipičan „fatalni bishounen“ koje shoujo žanr neskriveno obožava, Ash je svoje nesrećno detinjstvo proveo u javnoj kući za pedofile, iz koje ga je spasao upravo njegov najveći zlostavljač, mafijaški kum Dino Golzine. „Papa“ Dino, kako ga njegovi sledbenici od milošte zovu, ostao je fasciniran kako Ashovom lepotom, tako i pameću i „neukrotivom prirodom“, i čvrsto je rešen da od mladića napravi svog naslednika i prepusti mu svoju „imperiju poroka i zla“. Podrazumeva se da se ovakav plan Ashu nimalo ne dopada. Prilika za bekstvo od Golzineovog uticaja ukazaće mu se kada sticajem okolnosti naleti na tragove koji mogu razjasniti šta se krije iza reči „banana fish“, a u potrazi za odgovorima pridružiće mu se Eiji Okumura, dobrodušni i naivni fotograf iz Japana, koji se u Njujorku zatekao pokušavajući da napravi dokumentarnu reportažu.

Banana Fish
Banana Fish

I dok se teorija zavere lagano razmotava – a svi znamo da pravila igre nalažu da svaka poštena zavera vodi pravo u Belu kuću – događaji, prožeti nasiljem prikazanim bez ustezanja, provešće ovu dvojicu toliko različitih mladića kroz jedan zbilja fascinantan univerzum Amerike 80-tih: od njujorških svetlosti velegrada gde ključaju poroci a život je jeftiniji od iskorišćenog kondoma, do duboke provincije u kojoj žive„ljudi koji nikada nisu videli okean“ a svaki mali grad krije svoje mračne tajne. Policajci su, naravno, ili korumpirani ili nesposobni, mafija drži u šaci kako republikanske senatore tako i zatvorske bolnice u kojima se na osuđenicima vrše jezivi eksperimenti, a u tom ružnom, prljavom i zlom svetu čista su samo srca dece iz delinkventskih bandi koju je težak život oterao u kriminal.

Sve ovo ne bi bilo upola toliko zanimljivo da jedan detalj nije bolno očigledan već nakon prvog pročitanog poglavlja: Akimi Yoshida nikada nije nogom kročila na američko tle.

Amerika o kojoj Yoshida govori zbir je klišea i tropa napabirčenih iz najrazličitijih proizvoda američke kulture koje je mangaka gotovo opsesivno konzumirala, bilo da su posredi treš policijske serije, tinejdžerske komedije, tekstovi rok pesama, visokobudžetna akciona razbibriga, provokativni filmovi s društvenom porukom, romani Stephena Kinga, pa čak i primeri iz nešto klasičnije književnosti – od Hemingwaya čiji se Vrhovi Kilimandžara citiraju bez milosti, pa do J. D. Salingera čijoj priči A Perfect Day for Bananafish o samoubistvu veterana iz Drugog svetskog rata manga i duguje naslov. Ovako prikazana, Yoshidina fantazijska Amerika nalikuje na svojevrsni Diznilend „onostranog“ (pod onostranim podrazumeva se not Japan) u kome je svaki kliše – čak i oni kojih se sama američka industrija zabave stidi – tumačen i korišćen dosledno i mrtvački ozbiljno, kao da je reč o životnim zakonima koji važe čim se napusti bezbedna teritorija rodnog Japana. Upravo kroz takvo putovanje prolazi „obični Japanac“ Eiji Okumura, kome se tek u razularenoj Americi, putem druženja sa Ashom koji oličava sve zastrušujuće ali i privlačne strane tog čudnog sveta preko granice, pruža prilika da spozna svoju pravu prirodu i shvati da mu je„dosadni“ život u „mirnom i uređenom“ Japanu zapravo bio nepodnošljiv. Ovaj dirljivi san o bekstvu u imaginarni svet pop-Amerike jeste ono što opčinjava prilikom čitanja ove mange i čini njenu emocionalnost autentičnom. Ne smeta ni što su brojni preokreti u zapletu predvidljivi, niti što su pojedine replike toliko izlizane da bi u nekom drugom kontekstu jedina reakcija na njih bila udaranje glavom o zid (ili o tastaturu) – sve je onako kako treba da bude. Čak i kada Yoshida pravi urnebesne greške smeštajući sedišta bandi u sred Menhetna ili dajući junacima besmrtna imena kao što su Aslan Callenreese ili Cain Blood (al’ ozbiljno), njen svet uspeva da bude američkiji od Amerike, a nagomilani klišei posle izvesnog vremena počinju da se stapaju kao glasovi u horu, vodeći ka kulminaciji koja sve manje liči na svoje prekookeanske uzore, a sve više na klasične japanske narativne obrasce sa osećajem za epiku, tragediju i priče veće od života.

A kad smo kod narativnih obrazaca, uprkos izazito mačo, grubom i nasilnom svetu u kome je Banana Fish smešten (a reč je o pravolinijskom nasilju lišenom svake elegancije, za razliku od visoko estetizovanih morbidarija kojima su ženski žanrovi i ranije bili skloni), nema nikakve sumnje da je princip na kome se grade odnosi između likova u mangi čist shoujo, da čistiji ne može biti. Upravo ovakav šizofreni spoj žanrovski netipičnog zapleta i tipičnog razvoja likova čini Banana Fish tako uvrnutim i jedinstvenim – kada su likovi u pitanju, manga sve vreme dosledno zadržava šmek shoujoa starog kova, opčinjenog (muškom) lepotom i mazohistički ubeđenog da su sve prave ljubavi tužne. U centru pažnje i jeste odnos između dva mladića koji je, gotovo maniristički, negde na granici između zaljubljenosti i drugarske privrženosti. Iako se ta granica nikada ne pređe, prepuštajući čitaocima da sami protumače da li je reč o dubokom i strasnom muškom prijateljstvu ili Dubokom i Strasnom Muškom Prijateljstvu, potpuno je jasno šta jedan mladić može videti u drugom. Ashov odnos sa Dinom Golzineom je višeslojan, jednako zanimljiv koliko i neprijatan, a i sam Papa Dino spada u relativno originalnije negativce koje je žanr nudio i pre i posle 80-tih. Konačno, teza kojom se Banana Fish grandiozno završava možda najbolje sumira shoujo duh mange – „Ash je imao izbor da mrzi i da trijumfuje, ili da voli i da bude poražen. Izabrao je ovo drugo.“ Zvuči ljigavo? Naravno. Ali, uspeh ove mange ogleda se i u tome kako uspeva da tera ovakve rečenice da rade, što verovatno ne bi bio slučaj da nam Yoshidin Njujork nije tako efikasno polomio mozak i naveo nas da poverujemo da je u takvoj Americi sve moguće.

Iz današnje perspektive, crtež u Banana Fish deluje vrlo retro – dok mu je likovna vrednost neosporna, naročito kada je u pitanju preciznost kojom su slikane kako akcione scene tako i urbani pejzaži Njujorka, dizajn likova je u velikoj meri završio kao žrtva onovremenske mode (govorimo o dobu kada su se natapirana kosa i sakoi s naramenicama smatrali vrhuncem dobrog ukusa). Međutim, vizuelni aspekt mange nikada nije bio razlog za njenu popularnost,  i to ne samo među publikom – koja je na jednoj strani dokazala da i devojčice mogu biti krv

Banana Fish
Banana Fish

oločne i željne nasilne akcije, a na drugoj i da ozbiljniji čitaoci oba pola mogu progutati razne žanrovske trope ako su uvijene u dovoljno neobičnu priču – nego i među kritikom, koja je oduševljeno prigrlila Banana Fish zbog nepatvorene svežine koju donosi kako svom žanru, tako i mangi kao mediju. Stoga ne predstavlja iznenađenje to što je serijal ostavio tako izuzetan trag u istoriji medija – ne samo što se nalazi na najrazličitijim best of listama, nego i zato što predstavlja jedinu autentičnu shoujo mangu 80-tih, koja prelamajući klišee pozajmljene iz tuđe kulture pre svega reflektuje period u kome je nastala. Ostala je, međutim, one of a kind – iako njen uticaj na kasnija dela nije sporan, nije pokrenula trend i danas se navodi kao jedinstven primer ovako netipičnog žanrovskog izleta. Takođe, nakon što je završila Banana Fish i sama Akimi Yoshida je nestala negde u lavirintima izdavačke mašinerije, ne objavivši ni jedan jedini značajan serijal posle ovoga, što samo doprinosi posebnom statusu koji se pripisuje njenom glavnom delu.

I kao što to često biva kada su stariji naslovi u pitanju, do svih 19 tomova mange je prilično teško doći. Fizički, čak, gotovo nemoguće: Vizovo izdanje na engleskom jeziku odavno je rasprodato i sada se mogu pronaći jedino raspareni brojevi kod prodavaca polovnih stripova, po basnoslovnim cenama. Viz se pravda i da mu se reprint ne isplati, jer bez obzira što je reč o naslovu koji predstavlja „obaveznu lektiru“ za poznavaoce a „deo mladosti“ za nostalgične fanove, nije reč o mangi koja može da postane bestseler na današnjem tržištu. No svejedno, ukoliko se uloži malo truda, moguće je, u dubinama interneta, iskopati i kompletirati ceo serijal.  A čitanje Banana Fish može biti zaista nezaboravno iskustvo, naročito ukoliko pristupite mangi ne iz želje za erudicijom ili iz nostalgije, već zbog uživanja u onome što Banana Fish zaista jeste – melodramska i megalomanska shoujo epopeja, koja predstavlja spomenik jednoj pop-kulturi koje više nema i jednoj zemlji koje nikad nije ni bilo.