Ne tako davno, pre nego što krenuše jesenje kiše i hladnoće, troje prijatelja se odmetnuše na nezaboravno putovanje u susednu zemlju. Tamo se sretoše sa raznim ljudima, stekoše nova iskustva i provedoše se ludo! Ovo troje prijatelja su svima nama dobro poznati Isidora Vlasak, Vladimir Matić Kurylev, iliti Šunak, kao i Dora Weinreich, a ja vam prenosim njihove dogodovštine!

Na početku sam upitala družinu kako su tekle pripreme za putovanje, kao i da li je bilo naporno.

D: Pripreme su mi tekle glatko, napor jednak nuli – prelep osećaj kad ideš na konvenciju sa dva već završena kostima, pa nema problema dovršavanja u zadnjem momentu, zaboravljenih stvari i stresa, nego samo uživanje i traženje najvećeg mogućeg kofera u koji može da se upakuje Carmilla, Harley, šminka, žipon i nešto jako malo osnovne civilne odeće. Pakovanje je bilo uspešno završeno i ja se čudim tome i dalje. Kao dokaz ljudima koji su se pitali kako ću da uguram dva, ne baš mala kostima, propove i šminku u jednu torbu, ostavljam sliku u prilogu. Na kraju smo se lepo popakovali u kombiju, sa sve šeširima, oklopima, torbama i, naravno, mojom čekićarom!


Dora sada može slobodno da stavi u biografiju da je majstor za pakovanje!

I: Što se tiče priprema, ova godina mi je bila manje stresna nego inače. Nosili smo kostime sa ranijih konvencija, tako da nije bilo one histerije da li ćemo stići da završimo na vreme, niti neprospavanih noći pred put koje provodimo u radionici. Prosto mi došlo čudno. A za put, konačno je uvedena redovna kombi linija Beograd-Sofija, tako da smo putovali veoma udobno, sa svim gabaritnim kostimima (čitaj: Šunkina kanta) koji su uredno stali u prtljažnik. A i u dobrom društvu vreme brže prođe. Zapravo, mislim da mi je ovo jedno od najmanje napornih kosplej putovanja do sad.

Š: Nije bilo naporno uopšte, Kikuchiyo je ostao u prilično dobrom stanju nakon Japanizma. Trebalo mi je par dana da opravim i učvrstim neke delove, ali to je sve. Omadon je već bio u pripravnosti… Stresno je kada prvi put nosim kostim, jer nikad se ne zna šta može da zakaže u poslednji čas, ovde je sve prošlo lagano.

Šunku sam priupitala na koji način i pomoću kojih čini je uspeo da spakuje Kikuchiyov oklop, a evo šta je imao da kaže:

Nagurao što više delova jedne u druge i sve to stavio u najveću kesu koju sam mogao da nađem. Povrh toga, posebno sam spakovao naramenice, cipele i mač.

Nakon putovanja, naša družina se našla u novom gradu – Sofiji, prestonici Bugarske! Kakvi su bili utisci?

I: Sofija i nije mnogo daleko od Beograda, da budem iskrena – samo imaju pečat da su Evropska unija. I standard i životni stil su nam veoma slični. Nažalost, nismo imali mnogo vremena da se bavimo poštenim turizmom – konvencijska putešestvija imaju sopstveni ritam koji ne dopušta temeljni obilazak grada, osim ukoliko se ne putuje na duži period. Ali ta bliskost u mentalitetu nam je pomogla da se spijateljimo s bugarskim kosplejerima, sa kojima smo proveli sjajne trenutke uz druženje i piće, kada već nismo išli u obilazak grada.

D: Meni je to bila prva poseta Sofiji, i, nekako zbog celokupnog uzbuđenja oko eventa i putovanja sam jedva čekala da vidim na mapi da ulazimo u Sofiju. Prva moja reakcija je bila:,,Yeeey, stigli smo!“, a onda smo se bacili na lociranje adrese na kojoj nam je bio prelep stan koji smo iznajmili, i koji ćemo opet iznajmiti sledeće godine za Aniventure 2018. Sofija je divan grad, sve je lepo regulisano. Našla sam omiljeni restoran i kafić (jer bez kafe me nema), a detaljniji obilazak, pa i fotošut, planiram da uradim sledeći put sa Isidorom i sa divnim i talentovanim ljudima koje sam upoznala…

Š: Nažalost, nismo mnogo videli od bugarske prestonice. Stigli smo po mraku i našli stan bez lutanja naokolo, za razliku od prošle godine, a dan posle konvencije smo ipak iskoristili za druženje umesto za turistički obilazak. Većina Sofije ostaje misterija za mene, slabo čega se sećam sa srednjoškolske ekskurzije, a sajam na kome je konvencija prilično je daleko od centra grada. Oni delovi koje jesmo videli jedino mogu da potvrde – da, to je veliki grad u Istočnoj Evropi.

Nakon smeštaja i odmora od puta, vreme je za konvenciju! Kako su se proveli, šta su videli i kakav su utisak ostavili?

Š: Omadon svugde dobro funkcioniše kao atrakcija, pogotovo za decu, i definitivno ima moć da uplaši, zgrozi i ispreseca ljude, pogotovo ako me iznenada vide izbliza. Valjda mozgu treba par sekundi da procesuira da je u pitanju maska, a do tada se valjda okida neka ,,uncanny valley“ reakcija. Neki ljudi su se trzali, neki su veoma teatralno odskakali unazad, neki se samo vidno zgražavali. Drugi su zato prilazili da se slikaju! Ono što mi je donelo veliku radost je da su bar neki ljudi komentarisali da su prepoznali lika, troje njih sveukupno. Jer, nažalost, ,,Let Zmajeva“ je manje popularan van Srbije nego što sam se nadao, ali utoliko mi je onda draže da naletim na ljude koji ga se sećaju, jer to je onda mnogo značajnija komunikacija nego videti još jednu Harley iz ,,Suicide Squad-a“ ili slično (ne bih da omalovažavam bilo čiji izbor, ali činjenica je da ne doprinose svi kosplejeri doživljaju jednako, a neki čak ne doprinose uopšte). Što se Kikuchiya tiče, manje sam bio investiran i nisam očekivao ne znam kakvo oduševljenje, obzirom da su se ljudi ipak nagledali sličnih kostima. Opet je bilo par ljudi koji su prepoznali ko je u pitanju i pričali kako im je drago i neočekivano da ga vide, što je uvek lepo čuti… Ali, što se tehničkih dostignuća samog kostima tiče, znam da nisam postigao ništa novo i neviđeno.

I: Kao i uvek, Sersei je megahit. Posebno zbog gostiju, kao i činjenice da je bila replika Gvozdenog prestola na HBO štandu, pa sam konačno mogla da u kostimu spustim pozadinu na tron. Ozbiljno, s obzirom na navalu posetilaca koji su hteli da se slikaju, prelazila sam 5 metara za 10 minuta, a do kraja konvencije me je uhvatio grč na licu, od onog njenog poluosmeha. Sa Sersei mi se baš posrećilo: u pitanju je prepoznatljiv lik, u vrhunski dizajniranom kostimu, iz serije koja je trenutno a vrhu slave, a da pri tom nije previše često meta kosplejera – na moju jednu Sersei, bilo je četiri Deneris na konvenciji. A plus što se u nekom trenutku proneo trač da je gost iznenađenja Lina Hidi.

Za Grofa, stvari stoje malo drugačije. U pitanju je lik iz serije koja – na moju neizmernu žalost – nije previše poznata, jer em je matora, em previše sofisticirana za preference savremene anime publike. Bilo je, ipak, mnogo ljudi koji su hteli da se slikaju jer im se dopalo kako lik izgleda iako ne znaju ko je, a kostim je najbolje prošao kada sam šetala pod ruku sa Dorinom Karmilom, pošto ta dva lika lepo stoje zajedno po dizajnu. Međutim, draž sa manje poznatim likovima je to da, kada te ljudi prepoznaju, oduševljenje i entuzijazam budu desetostruki. Bila je jedna majka sa ćerkom tinejdžerkom koja se baš uzbudila što će se slikati sa Grofom – toliko se usplahirila da se ćerka postidela. Doduše, za razliku od Francuske, nije bilo predatorski nastrojenih gospođa koje su neumesno dobacivale.

Naša Dora je učestvovala na kosplej takmičenju na Aniventure-u, gde je osvojila nagradu žirija i od publike dobila samo reči hvale! Ovako je izgledalo njeno iskustvo:

Primarna odluka zapravo i nije bila da se takmičim, jer sam zaista planirala samo da odem i posetim konvenciju u komšiluku i da se malo opustim, šetam u kostimima i uživam, posetim gaming halu i da to bude to. Jer, znam da, dok se prijavim za izlazak na binu, ujedno mi i počne ona lepa trema i hype, pripremanje i ostalo. Ali, prilikom posete Nakama stranice na FB videla sam da ljudi dele pozitivna iskustva, malo sam istražila i shvatila sam da bih mogla da se prijavim i takoreći,,isprobam“ novi stage i ponesem Carmillu još jednom. Definitvno je prevagnulo to što sam saznala da imaju ogroman backstage i šminkernicu – odmah iza bine, i to što je takmičenje znatno ranije. I, šta ću, uzmem prijavu, popunim sve, pošaljem svoju muziku, detalje nastupa, slike, naravno, već završenog kostima, i dobijem čast da budem jedna od 117 takmičara (a bilo ih je, pa, dosta) drugog dana konvencije za takmičenje sa likovima iz animea, filmova i serija. U backstage je trebalo da se dođe već u pola 8 ujutru, da bi se sproveo celokupan protokol, tako da, čim sam došla, počela sam sa spremanjem, i, da budem iskrena, bila sam zaista odmorna i naspavana, što ne pamtim kad sam poslednji put pred konvenciju ikada bila…Došao je red i na moj nastup, volonteri su se maksimalno potrudili i rastrčali da postave sve propove, a voditelji napravili lepu najavu, i još bolju odjavu, i, čim sam čula moju muziku za nastup, vampirica je preuzela i učinila da mi ceo osećaj i preformans prijaju, što i jeste suština, da se osećate prelepo, moćno, i da budete taj lik kojeg ste izabrali. A, publika, pa bez nje nikad ništa, jer, uz gromoglasan aplauz i ovacije, svaka trema nestaje, nastup postaje bolji, jer, to radimo zbog njih i pravimo show…a, tek su me ,,pozitivno“ dokrajčili posle, kad se završio takmičarki deo predstave. Zanimljiv podatak je to da smo proglašenja pobednika svi čekali u backstageu, a ja sam nosila tablet u pokušaju da napravim što vise gifova sa ostalim takmičarima, i, kad sam sela da popričam sa kolegama kosplejerima, niko od nas desetak u krugu nije uopšte čuo da su mene prozivali da izađem na binu, ali je bitno da je publika videla da sedimo i čavrljamo. Komično! Neko od volentera je došao smejući se i pitao jesam li ja Carmilla. Ja sam rekla da jesam. On kaže: ,,Ajd’ na binu.“.  Ja sam mislila da se završilo sve, pa nas traže za grupnu fotografiju…bila sam u šoku i presrećna kad sam shvatila šta je u pitanju – diploma i nagrada, jer, Carmilla mi zaista znači puno, a tek kad kao inostrani kosplejer dobiješ nagradu žirija…osećaj je opšta histerija i sreća!

Nije li lepo kad se talenat nagradi?

 

Doru sam još priupitala kako je publika reagovala na Carmillu, koja je delovala još strašnija i sablaznija nego na Japanizmu, kao i na Harley:

Sudeći prema onim slikama, koje su samo jedan deo od, sigurno, preko 200 puta pitanja ,,Can I take photo of/with you?!“. Da, jeste Carmilla bila strašnija, jer još uvek sam bila pod velom te magije koja ostaje posle perfomansa. To je kao neki post perfomance hype period. I, kao što sam već napomenula kako su me dokrajčili, pozitivno je to što ni u ludilu nisam očekivala ni zamišljala da će Carmilla biti tako primljena, i da zapravo toliko ljudi prilazi sa oduševljenjem i pita za zajedničke fotografije, od kojih je veoma dobra većina fino upoznata sa franšizom, kroz igru ili knjige. Prvog dana, kada sam nosila Harley, bila sam, ustvari, šokirana, jer su momentalno, kako smo izašli iz backstage-a ,Shunak i ja, on kao Ommadon, ljudi počeli da nas zaustavljaju i pitaju za fotke. Negde smo Isidoru bili zagubili, a ona, kao Cersei, je, inače, imala isti zastoj na putu kao i mi, i krenuli smo da je tražimo, ali, nije moglo, jer smo išli, što kaže Isidora, ,,10 metara za 30 minuta“. Tako da me je Shunak lepo ostavio međ’ ljudima i nastavio potragu za nestalim članom, pa smo, kad smo se  knačno našli, proživeli isto na povratku u svlačionice. Drugi dan je bio pakleno dobar, ekipa u šetnji: Grof, Samuraj i Vampirica su prošli ništa drugačije nego prvog dana i bilo nam je predobro, upoznali smo divne ljude, sreli neke stare kolege, snimali video, i ja, naravno, gifove, šetali koliko smo uspevali i imali jedno zaista predobro, zabavno, kvalitetno vreme i drugog dana konvencije!


Ekipa na okupu…

Sa Isidorom sam malo popričala o organizaciji Aniventure-a, tačnije, o sličnostima i razlikama između Aniventure-a i domaćih konvencija:

Sličnost se ogleda u tome što i Aniventure organizuje grupa entuzijasta koje okuplja ljubav prema pop-kulturi, a ne kompanija, tako da se i na njihovom događaju oseća ta prisna i prijateljska atmosfera, odnosno da su fanovi to napravili za druge fanove. Takođe, organizatori su pristupačni i pričljivi, i rado komuniciraju sa posetiocima. Razlika je, pre svega, to što je Aniventure znatno veći, i vidi se da imaju više sredstava nego ma koja domaća konvencija – uključujući i Sakurabanina dešavanja. Plus, od ove godine su se uortačili sa Comic Con kompanijom, tako da su dobili pristup sponzorstvima o kojima mi možemo samo da maštamo, i koja podrazumevaju gostovanja raznih poznatih ličnosti – na primer, glumaca iz „Igre prestola“. Aniventure je uz to narastao na veličinu idealne konvencije – dovoljno velika da, uz fensi goste, deluje profesionalno i glamurozno, a dovoljno mala i okrenuta ka fanovima da i dalje vlada prisna atmosfera. Volela bih da se i Sakurabanine konvencije razvijaju u tom pravcu.

Za kraj sam upitala naše drugare postoji li reč koja bi mogla opisati celokupno iskustvo na ovoj konvenciji. Saznajte i koja!

D: LUDNICA! I dalje sam u čudu, hype, srećna, šokirana i veoma zahvalna što je publika reagovala tako, što sam upoznala toliko ljudi, od publike do organizatora, uživala u programu, skovala nove planove za fotkanja i zajedničke nastupe, putovala u lepom društvu. Sve u svemu – prelep osećaj i iskustvo koje sledeće godine mora da se opet ponovi!

Š: Jedna reč je malo da se opiše bilo šta, ali, ako moram da biram, onda možda ,,uspeh“. Konvencija je veća i bolja, mi smo sveukupno jako zadovoljni putešestvijem i verovatno je da ćemo ići opet dogodine, Dora je prošla zasluženo zapažena kod žirija i kod publike, iako su pobednički kostimi svi bili spektakularni… Troje ljudi je prepoznalo Omadona (ne, nikada neću propustiti da pomenem)!

I: Taman.

Andrea Resnik

Poliglota, budući italo – arabista, prevodilac, večni filozof i povremeni rejver.