U prvom delu ovog serijala osvrnuli smo se na značaj simbolizma događaja koji su se odigrali tokom prve dve igre. U ovom, drugom i poslednjem delu upoznaćemo se s kulminacijom svega koja se odigrava u trećoj instalaciji franšize Dark Souls. Prvi deo, ako već niste, možete pročitati ovde

 

 

 

DARK SOULS 3

 

Dark Souls 3 baca fokus na smisao zatočenosti i indoktrinacije vatre i Tame. Zavet Graditelja mulja (Mound-Maker na engleskom) ima predmet, takozvani „okovani pršljen“, u čijem opisu stoji: „Graditelji mulja veruju da su to okovi bogova“, zajedno s opisom zasečenog biča: „Okovi ropstva leže duboko u srcima celog čovečanstva“, i, konačno, zatočeničkog lanca: „Zatočenik je onaj koji je sve uložio u puko verovanje, sklonost koja se najočiglednije nalazi u najvećim herojima“. U Dark Soulsu 3 naši okovi su stvoreni iz naše slepe vere u povezivanje vatre i to je zauzvrat stvorilo kult obožavanja Tame u Katedrali bezdana. Dva ekstrema otkrivaju svojim postojanjem srednji put, simbolizovan sumrakom, šupljenjem i originalnom tamom iz prvog dela. Iako još suptilniji od prve igre, Dark Souls 3 ponovo ukazuje na vatru kao nešto iluzorno i još opasnije kad se sistematski primeni.

 

„Počuj moje reči, Nezahnuti. Plaši se vatre. Dom piromanije, Izalit, završio je spaljen upravo vatrom koju je stvorio. Nesumnjivo, to je bio plamen haosa u čije su se prste umrsile ruke veštičje. Ali, ko može reći da je ovaj Plamen išta drugačiji.“

Korniks Velike močvare, Dark Souls 3

 

U trećem delu povezivanje vatre postalo je mehaničko. Iznova i iznova je nametano moćnim individuama protiv njihove volje, vrlo verovatno kao primer analogije za Mijazakijevu dalju ulogu u serijalu. Laž je jača nego ikad i likovi deluju šuplje i mrgodno, bez Aldije, Vendrika ili Lukatijela da nas vode. Umesto toga, Dark Souls 3 nas razbija tišinom ovih likova, ostavljajući nas, kao i likove, u stanju odsustva. Iako su neki razočarani zbog razrušenog i devastiranog Anor Londa ili tužni zbog uglavnom neinteraktivnih vođa zaveta, ovo se sve savršeno uklapa jer mi vidimo posledice svog neprestanog iščekivanja za nečim višim od serijala čija je poruka potpuno pogrešno shvaćena. Ovo je simbolizovano putem Oldriča čija je glad za mesom ljudi i bogova postala baš razlog njegovog proglašenja za Gospodara. Poruka je ovde dvostruka: dok se jedna strana sadrži u kreaciji mašinerije za napredak, neki se uspinju do vrha „ne zbog vrlina, već zbog moći“, a druga je sadržana u indoktrinaciji iluzije koja daje plod indoktrinaciji Tame kao što se vidi u Katedrali bezdana.

 

 

Po mnogo tačaka Oldrič podseća na Ničea, koji je bio na beskonačnom zadatku potrage za spoljašnjim zadovoljstvom i prigrlio Bezdan, ubijajući bogove u procesu i oslobađajući nas iluzije. Niče pominje „duboko more“ u nekoliko bitnih tačaka svojih spisa, a ono za njega simbolizuju dubine čovečanstva umesto spoljašnjeg, iluzornog, božanskog. U „Tako je govorio Zaratustra“, prilikom pozdravljanja izlazećeg sunca, Zaratustra je odlučio bi morao da uđe u „duboko more“ u potrazi za čovečanstvom, pošto i sunce mora zaći da osvetli podzemni svet i prelije ga svetlošću. Ničeova filozofija nosi mnogo sličnosti s modernim japanskim budizmom, što predstavlja razlog njegove popularnosti u Japanu, znatno veće nego na Zapadu. Ničeovo rešenje za nihilizam predstavljale su ljubav i evolucija čovečanstva, umesto potraga za zadovoljstvom u spoljašnjem. Baš kao kod Vatre i Tame, Niče pravi poređenje između „dubokog mora“ i sunca kao suprotnosti, sugerišući da neko treba da postane ne samo izvor sunca već i da istraži dubine čovečnosti da bi taj cilj dostigao. Nažalost po Oldriča, on ispada promašena verzija Ničeovog natčoveka, simbola samo religiozne indoktrinacije Tame.

 

Zaista, evolucija čoveka bila je cilj duboke vere. Opisi predmeta zovu aktivnosti katedrale „nečistim“ i transformacije „groteskama“. Gledajući štap Čoveka-larve kaže nam: „Ljudi-larve su očigledno bili preporođeni, ali kao šta?“, dok nam duša Đakona Bezdana kaže: „S vremenom, oni posvećeni zapečaćenju horora Bezdana pokleknuli su pod njihovom moći. Izgleda da im negovanje Plamena, kao ni negovanje vere, nije moglo pružiti spas“, što nam govori da je vera originalno stvorena da zadrži tamu, ali je ta strategija na kraju rikošetirala i preobratila njihove aktivnosti. Opis dragulja Bezdan naglašava da „postoji tama koja leži izvan vidokruga“, a ljudski ostaci, nagrada za Oldričev zavet, govore da su „ostaci najteže stvari unutar ljudskog tela i da će potonuti do najnižih dubina zamislivih“, dajući nam utisak da je Bezdan zapravo Tama u svojoj najekstremnijoj manifestaciji.

 

 

Bukvalna razlika između Bezdana i Tame jeste to što Bezdan simbolizuje suprotnost procesa ponovnog povezivanja Vatre. Dok je povezivanje Vatre ritualizovano i nametnuto Gospodarima u Dark Soulsu 3, slika doba dubokog mora može biti sačinjena od sistema sagrađenog za sistematsko ovekovečenje ekstremne Tame. Ako Lotrik predstavlja fašizam, Bezdan predstavlja religiozni terorizam rođenog kao odmazda. Opis prstena Bezdana govori da „u katedrali spavaju stvari najužasnijih razmera i, kao takvi, đakoni zahtevaju najveći mogući narativ…“, implicirajući da vera, sama po sebi, može da se koristi kao opravdanje za gnusne postupke. Važnost samog Bezdana jeste to što igra ulogu novog antagoniste Vatre, uz to čuvajući izraz „Tame“ u cilju njenog održavanja kao rešenja ili fokusne tačke serijala. U isto vreme, Bezdan postoji kao sistem u kojem se Tama prati slepo, suprotno od onoga što se dešava unutar Lotrika.

 

„Senka nije bačena sama od sebe, već je rođena iz vatre. I samim tim – što svetliji plamen, senka je mračnija.“

Vendrik, Dark Souls 2

 

Svi smo postali privrženi popularnoj frazi „Praise the sun!“, ili, po naški, „Slava suncu!“, bez ikakvog razmišljanja o značenju tih reči, ali u trećem delu serijala, posledice sistematičnog obožavanja spoljašnjeg znatno su izraženije, npr. čak i Gospodari, odstupajući od svojih dužnosti, preuzimaju oblik žara ili pepela. To se poklapa s Ničeovom porukom da je bog mrtav i da je sunce laž ili, konkretno rečeno, da su vrednosti koje su pred nas postavile više sile izgubile validnost. Umesto „Slava suncu!“, mi čujemo alternativnu formu te fraze od Siris od Neosunčanih zemalja: „Blagoslov meseca nad tvojim poduhvatom“. Kad je Karl Jung pisao o suncu kao simbolu boga, on ga je nazvao esencijalnim za život, ali ipak destruktivnim i, baš kao i Niče, izjavio je da čovek mora pronaći unutrašnje sunce unutar sopstvenih dubina kako bi pronašao mir.

„… kad posmatrajući unutar (introverzija) i silazeći u dubine sopstvenog bića nalaze ’u njihovom srcu’ sliku Sunca…“

Karl Gustav Jung, „O psihologiji nesvesnog“, 1916.

 

Ista poruka se lako mogla otkriti u prvom delu serijala s Ambisom i dobom Tame, ali dok je priroda Ambisa bila nejasna i s dodatkom ciklusa koji je funkcionalno eliminisao doba Tame, Dark Souls 3 je uveo i Vatru i Tamu u njihovim ekstremnim formama da bi repozicionirao Mijazakijevu originalnu Tamu kao rešenje.

 

Jedna od najinteresantnijih i najviše uznemirujućih rečenica u trećoj igri jeste Oseirosova: „Neuki robovi, kako brzo zaboravljate“. Dok je činjenica da je Oselot nevidljiv fascinantna na simboličkom nivou, teksture deteta koje su pronađene unutar fajlova igre više su nego uznemirujuće. Ipak, uz sve to, Oseiros je slep i fanatički traži ono što ne može videti. Oseiros nas pita da li smo zaboravili moć njegovog deteta, misleći na poteru za moći ili Aldijinu laž. Njegov sin je veoma sličan Solerovom „suncu“ po načinu na koji ga izbegava. Aldija nam kaže da nema puta iza dobra i zla, ali, uprkos tome, mi ga i dalje tražimo ubijajući Oseirosa i prateći njegov put kroz lažni zid. Tim postupkom dolazimo do mračne i prazne verzije svetilišta Firelink, primećujući odsustvo Čuvara Vatre, što označava ništavilo koje je moglo doći nakon potrage za značenjem spoljašnjih izvora. Ispod mape, može se videti nešto slično Ambisu, mada je možda u pitanju bag unutar igre, s bojom i teksturom sličnom onoj kad se borimo protiv Manusa. Jedini lik u oblasti alternativne verzije svetilišta jeste stara sluškinja svetilišta koja označava nagradu nakon potrage za starošću, iluzornim i smrću.

 

 

Baš kao što je sunce bilo iluzija u Anor Londu u Dark Soulsu 1, probijanje ka istini u spoljašnjem ispada podjednako iluzorno u Neočuvanim grobovima. Sluškinja mračnog svetilišta nas pita da li je prekasno za nas, u slučaju da smo zatočeni kao „ona“, misleći na našeg Čuvara Vatre, zatočenog u verovanju povezivanja Vatre. Povratkom u naše svetilište i davanjem očiju Čuvaru Vatre, ponovo otkrivamo da čak i odsustvo Vatre eventualno vodi ka njenom ponovnom povezivanju. Znamo da oba izbora vode ka patnji, pa se osvrćemo u potrazi za trećim putem iza Vatre i Tame.

 

„Ah, tvoje lice! Ti si praktično Šupalj. Ali, ko zna, šupljenje bi moglo razrešiti mnoge stvari! Hah-hah-hah-hah…“

Pali ratnik, Dark Souls 1

 

U japanskoj noveli „Žena u pesku“ Koba Abea čovek u potrazi za slavom i statusom pada u ogromnu rupu u pustinji. Unutar rupe ima malu kolibu i ženu koja služi svim njegovim potrebama, nešto slično Čuvaru Vatre. Misteriozne individue iznad nude mu čak i hranu. On beskonačno pokušava da pobegne, bez ikakvog uspeha, a sve vreme vidi smrt u pesku kako se steže oko njega. Svakog dana je prisiljen da gura pesak nazad samo da bi se ovaj ponovo suzio sledećeg jutra – Sizifovska kazna za onoga ko traži zadovoljstvo u spoljašnjem. Kao sporedni projekat, on kopa rupu i nalazi način da proizvede vodu unutar nje. Konačno, jednog dana kad izađe iz svoje kolibe, vidi merdevine od konopca pred sobom. Zbunjeno zureći u njih, penje se do pola puta i zatim staje. Pogleda dole, u rupu koju je počeo da kopa, silazi i tu se priča završava. Priča nam govori o odluci koja postoji unutar i izvan oba izbora koja su nam data u životu. Ovde, dva veća izbora s kojima se čovek suočio – da li ostati u rupi ili je napustiti – postala su irelevantna i, u suštini, oba su bili zatvori, svaki na svoj način. Slično tome, i u prvom delu serijala Dark Souls, Hokaj Goug je dostigao prosvetljenje dok je bio zatočen u kuli. Prikladno je i da se Jorška, jedina živa osoba koja igra ulogu vođe zaveta u Dark Soulsu 3, nalazi zatočena unutar kule. Jedan njen citat tera nas da se zapitamo o redosledu kojim neko pronalazi srednji put ka prosvetljenju.

 

„Ova kula, ovaj zatvor, stoji visoko i usamljeno, dok kontrapcija koja premošćava njene niže nivoe dugo stoji u stanju mirovanja. Dakle… kojim putem si dospeo ovamo?“

Jorška, Dark Souls 3

 

Rezolucija prisutna u „Ženi u pesku“ veoma je budistička, baš kao što je to i koncept „šupljenja“, tj. oslobađanja sebe svih potreba i veza i pronalaženje srednjeg puta između dve suprotnosti. Kad prvi put sretnete Sigvarda u liftu u Naselju nemrtvih, on postavlja pred vas alegoriju ovog koncepta. On opisuje lift putem kojeg je došao odozgo, koji ne može ići gore bez odlaska nadole pre toga. Ovo nije ništa drugačije od redosleda po kojem se vi uspinjete do Anor Londa u Dark Soulsu 1, odlazeći prvo do prvog Zvona pobude, samo da biste bili prisiljeni da odete do najvećih dubina pre uspona do grada bogova. Skačete s lifta na pola puta da biste se susreli sa Sigvardom gde uništavate vatrenog demona i imate zdravicu. Ovde je takođe ogromna lomača koja se može ugasiti. U ovoj zoni ljudi sede u stolicama i urastaju u drveće, simbolizujući uzvišenost koju čovek nalazi između ekstrema visokog i niskog, mikrokosmos prevazilaženja i Vatre i Tame. Baš kao što doba Vatre i Tame vode ka njihovim verzijama zatočenosti, srednji put je potreban kao što je opisano u Abeovoj knjizi. To se ne vidi sve dok osoba, tražeći svoju svrhu, ne shvati da mora pasti u najveće dubine pre uspona ka ultimativnom cilju.

 

„Patnja zatočenog leži u činjenici da je nemoguće, u bilo kom trenutku, pobeći od sebe samog.“

Kobo Abe, „Žena u pesku“, 1602.

 

Ideja zatočeništva napretkom, samo da bismo našli sebe same vraćajući se starim istinama, uspostavljena je u uvodnim klipovima prvog i trećeg dela franšize. U uvodnom klipu prvog dela narator nam kaže da su se Nemrtvi sjatili severno, ka zatočeništvu, a u Dark Soulsu 3 govori: „Pri odlasku na sever, hodočasnici otkrivaju istinu starih reči“. Nemrtvi su već i ranije pominjani kao hodočasnici.

 

„Veliki ključ koji je pripadao izabranom Nemrtvom hodočasniku. Ali, taj izabrani Nemrtvi ne zna šta ovo hodočašće ima spremno za njega.“

Big Pilgrim’s Key, Dark Souls 1

„Po odlasku iz Azila Nemrtvih, kreni na hodočašće u zemlje Drevnih gospodara…“

Oskar, Vitez Astore, Dark Souls 1

 

U trećem delu stanje šupljenja ne predstavlja se više u negativnom smislu ili kao rezultat gubljenja čovečnosti. Takođe znamo da su ljudi iz Londora šuplji, a ipak nisu poludeli. Iako je u trećoj igri nagovešteno da šupljenje dovodi do toga da čovek izgubi razum, to je važno kao i oslobađanje od ovog ishoda. U kanadskom egzistencijalnom filmu „Kocka“ nekoliko ljudi ulazi u veliku mašinu ispunjenu zamkama bez tvorca. Kažnjavani su beskonačno bez očiglednog razloga, primorani da uče obrasce i matematiku mašine i ubijaju jedni druge. Jedan od ljudi je ozbiljno autističan i on jedini preživljava na kraju. Film predstavlja koliko je naše društvo postalo apsurdno i skoro pa zahteva određeno mentalno stanje da bi se preživelo.

 

 

Dark Souls 3 diskutuje o potencijalnom ludilu koje se može naći između dobra i zla, s dodatkom zaveta Graditelja mulja i, na kraju igre, pomračenje se pomalja iznad naših glava, što su dva primera kombinacije svetla i tame koja se mogu pronaći u igri. Greška u potrazi za iluzijom prikazana nam je u Neočuvanim grobovima, dok je horor potrage za Bezdanom prikazan unutar Katedrale i Oldriča. Doduše, Mijazaki bi mogao da nagoveštava i da, kad silazimo u tamu, postoji granica do koje možemo ići pre nego što dostignemo ludilo. To se može videti u sceni u Katakombama gde Anri stoji iznad poludelog Horasa koji stoji unutar Tinjajućeg jezera, razdvojen samo krhkim mostom.

 

„Tragaču za Vatrom, pokoritelju Tame. I ja sam nekada tragao za Vatrom. S Vatrom, kažu, pravi kralj može upregnuti kletvu. Laž, ali nisam znao za bolje… Tragaču za Vatrom, ne znaš dubinu Tame koja leži unutar tebe. Raste sve dublje, zajedno s tvojom žudnjom za Plamenom. Plamen, o plamen…“

Vendrik, Dark Souls 2

 

Tek nakon što uvidimo šta predstavljaju oba ekstrema dobra i zla, možemo pronaći balans i slobodu, a baš ovi ekstremi postoje kao institucije u Dark Soulsu 3. U kraju Uzurpacije Vatre mi postajemo šuplji da bi sjedinili Vatru i Tamu unutar nas. Moramo takođe žrtvovati Anri, našu ženu ili muža, simbol suprotnog pola. Naznačimo doduše da Anri nije mrtva/av ipak, pošto se može videti u krajnjoj sekvenci kako kleči sa ili bez oklopa, potencijalno umirući samo u našem svetu i vraćajući se kao bilo koji drugi nemrtvi. Ono što je veoma bitno doduše je to da tokom „venčanja“ mi apsorbujemo Anri unutar nas. Na desnoj strani platforme leži prsten preokreta sa dva šiljata kraja, simbolizujući sjedinjenje muškarca i žene. Anri nosi isti oklop i igra sličnu ulogu kao Oskar u prvoj igri, koji je inicijalno trebao da igra znatno veću ulogu, konačno se se udržujući sa suprotnom zmijom. Oklop elitnog viteza, koji Oskar ostavlja za svojim mrtvim telom nema opis koji predmeti u igri obično imaju i ono što je jedinstveno je to da su mogli da ga nose i muški i ženski karakteri. U Uzurpaciji Vatre, apsorbovanjem ovog karaktera i naše suprotnosti, mi kombinujemo Vatru i Tamu baš kao što nam Vendrik kaže u drugom delu franšize.

 

„Naslediti Vatru, obgrliti Tamu. To je zov pravog vođe…“

Vendrik

 

Iako se vidi da Dark Souls 3 konkretno diskutuje o zatočeništvu, čak i u prvom delu serijala, Čuvar Vatre je bio zarobljen iza rešetaka. On gubi govor i ubijen je sve dok ga ne oživimo. Čuvar Vatre je onaj koji ne može umreti, koji neguje Plamen i igrača, održavajući ljude na zadatku potrage za dostignućem i ratom između sebe samih. Priroda žena je u Dark Soulsu predstavljena kao da su slepe, zatočene i neme, a ipak prisiljene da čuvaju žudnju i iluziju. Smaragdni glasnik u drugoj instalaciji je „rođen od strane zmajeva, izmišljen od strane ljudi“, i ruke Čuvara Vatre u trećem delu su krvave od nošenja tog bremena i propalih klonova zaključanih unutar kule. Ludlet nam govori da je Čuvar Vatre „umnogome sličan nama. Zatočenici, oboje očuvani da povežu Vatru“. Čuvar Vatre predstavlja žene, dok Nemrtvi predstavljaju muškarce i dok se možda čini da su oni ti koji prisiljavaju žene na njihove uloge, pre će biti da je interakcija između njih ono što stvara ciklus zatočeništva. Tačnije, kad neko preda vrednosti u ruke nekog drugog, bilo da je to bog, osoba suprotnog pola ili društvo, rađa se ciklus zatočeništva. S druge strane, kada neko može postati izvor sopstvenih vrednosti, on postaje gospodar sebe samog i razbija ciklus.

 

 

Prsten preokreta je pripadao Gvindolin, koja je bila kombinacija muškarca i žene, a ceremonija venčanja u trećem delu odigrava se tamo gde je prvi put srećete u Dark Soulsu 1: ritual osvetljen mesečinom. Ovde kombinujemo obe suprotnosti da bismo kasnije našli pomračenje iznad, simbolizujući spajanje Vatre i Tame, muškarca i žene.

 

Nas ka ovom kraju vode Joel i Jurija koji pripadaju grupi šupljih iz Londora. Gledajući prstenje koje Jurija nosi, možemo uvideti da su šuplji prezreni i da čuvaju mnogo tajni. Samo prstenje dozvoljava osobi da izgleda kao čovek i služi kao vrsta prerušavanja. Štaviše, jedan od prstenova ima krljušt, baš kao što zmija ima, i otkrivamo da Jurija služi Katu kad je ubijemo. Ti šuplji, ili prosvećeni, moraju da se kriju od ostatka društva u pokušaju da izgledaju normalno spoljašnjem svetu. Mijazaki nam ovde izgleda govori da put ka slobodi ili prosvećenju nije u potrazi za bilo kojim ekstremom, već postoji unutar nas koje društvo izbegava, koji prihvatamo i svetlo i tamu unutar sebe samih. Kreiranjem Bezdana i kombinovanjem originalne tame sa šupljenjem, njegova stara poruka je našla način da progmiže svoj put u novom obliku, ne predstavljajući više beznačajnu suprotnost vatre kao u Dark Soulsu 2, već srednji put. Iako ne postoji tačan ili definitivan kraj u bilo kojoj igri, izgleda da Uzurpacija Vatre daje simbolički značaj i poželjnija je od originalnog doba Tame u prvoj igri, a, kao još veći uspeh, razrešava celokupnu zagonetku postavljenu pred nas u okviru prve igre. Poruke prve dve igre u velikoj meri su razjašnjene i proširene. Vatra je iluzorna, Tama mora biti pokorena, a unutar sebe samih mi moramo kombinovati obe da bismo našli mir.

 

 

„U dubini zime, konačno sam shvatio da unutar mene leži nepobedivo leto.“

Alber Kami

 

Naredne nedelje sledi još jedan deo o franšizi DS, ne nužno treći deo ovog serijala, pošto ovoga puta ne govorimo o simbolizmu, već o samom značenju serijala, ali uz kratak osvrt i na dodatni sadržaj treće igre koji pred nas postavlja nešto potpuno drugačije.

Handa

Student softverskog inženjerstva. Voli drljava japanska kola, video i društvene igre i kvalitetne mimove.