DISKLEJMER: Tekst će biti u velikoj meri konfuzan za ljude koji nisu upoznati sa igrama i njihovom pričom. Pre nego što krenete da besnite po internetu, nakon ovog dvodelnog serijala tekstova, započeću i rubriku o detaljnom pojašnjavanju priče igara, za one koji nisu najbolje skapirali šta se dešava u igrama, i za one dovoljno lenje da ih ne bi igrali.

 

Grandiozna i kriptična priroda serijala Dark Souls učinila je da se on čini bližim modernoj mitologiji nego pukoj video-igri. Kako su bogovi mrtvi, lordovi zatvoreni, a vođe zaveta beživotne ili zaključane, poslednja instalacija u vidu Dark Soulsa 3 definitivno deluje najsumornije. Narativ u igri je još suptilniji nego u prethodnim instalacijama, a iako činjenice i odnosi između likova mogu biti korisni za uspostavljanje nekog njihovog mesta u svetu, oni mogu i da odvlače pažnju s većih poruka koje leže ispod svega toga. Baš kao što izabrani nemrtvi počinje u zatvorskoj ćeliji na početku prve igre, nije slučajnost što je polovina likova „zarobljena“ u trećem delu i nestaju u oblaku dima da bi se pojavili u Firelink Shrineu kad otkriju svoju svrhu zahvaljujući vama. Postoji tona debata i romani teksta koji raspravljaju o tome kako se ovi karakteri teleportuju van ćelija, ali se veoma malo njih upitalo – zašto?

 

 

Kako je povezivanje vatre institucionalizovano u trećoj igri, možda je jedino prikladno da je popularizacija serijala dala uspona ekstremnoj fascinaciji ljudi uspehom i strogim bukvalizmom, dok je ironija u svemu to što je celokupna poruka serijala Dark Souls da se takvi nagoni pokažu iluzornim i pogrešnim. U prvom delu Soler je u potrazi za sopstvenim suncem našao samo prazninu na kraju svog puta. Umesto tog takozvanog „sunca“ nalazi „sunlight maggot“, tj. masku koja zaslepljuje svog nosioca svetlošću, nešto slično masci Čuvara vatre u trećem delu. Na sličan način, Sigvard umire nakon ispunjavanja sopstvene svrhe, a i mnogi drugi likovi pate od iste sudbine pošto se oslobode svojih lanaca. Prva dva dela ovog serijala tekstova generalno će se osvrnuti na simbolizam u sve tri igre, fokusirajući se na Oldriča, Čuvara vatre, tzv. „hollowing“, sunce i mesec, Anri i Uzurpaciju vatre.

 

„Požurivati te neću. Vratićeš se, nakon svog prosvećenja. Na kraju krajeva, mi smo obojica Nemrtvi. I obojica smo zatvorenici, svako na svoj način.“

„Korniks je bio umoran i poražen, sve dok nije otkrio jednog poslednjeg učenika, baš kao i mnogi piromanseri pre njega.“

Korniks Velike Močvare i njegov pepeo, Dark Souls 3

 

Imamo dva izbora: da jurimo svoje žudnje ili da ih napustimo, mada nikad nemamo potpuno pristup ovim izborima sve dok ne dostignemo njihov izvor, Prvi plamen, večni cilj uvek van našeg cilja. Za Solera, to je bilo njegovo sunce, za Vendrika Našandrina ljubav, a za Sigvarda obećanje i ključ van njegove ćelije, ali svi ti nemrtvi su u potrazi za Prvim plamenom, baš kao što pepeo traži žar. Mijazaki je otkrio da u Dark Soulsu 1 Soler ide na put da poveže vatru u sopstvenom svetu, još više potvrđujući teoriju da je vatra samo simbol relevantan individui, označavajući večnu žudnju ili cilj te osobe. Svrha nemrtvih ili čovečanstva u serijalu odlično je opisana citatom Karla Junga:

 

„Možemo uvideti da je jedina svrha ljudskog postojanja ta da upali sveću u tami pukog bića.“

Karl Gustav Jung, „Sećanja, snovi, razmišljanja“, 1962.

 

 

Mi idemo do nesuđenih granica da bismo ispunili tu svrhu i u tom procesu čak gubimo svoju ljudskost i uzimamo je od ostalih, rasturajući njihov trud i vreme uloženo dok se mi penjemo preko njih ka našem odredištu. Kad dostignemo svoj ultimativni cilj, mi stojimo pred njegovom oronulom kapijom bez shvatanja zašto, zaboravljajući i kada smo stigli. U prvom delu serijala možemo izabrati da odagnamo sve iluzije u dobu mraka, čovečanstva ili da obnovimo Prvi plamen i ponudimo svoju vrednost i kontrolu natrag u ruke bogova. Strah od onoga što leži u Ambisu mami neke da obnove Plamen, dok ostali uranjaju u mrak u potrazi za istinom.

 

 

U drugom delu serijala otkrivamo da oba izbora imaju mane, pošto vode ka eventualnom povezivanju vatre, otkrivajući nam da je cela ova praksa jedna velika laž. Tama koju smo nekad poznavali nestala je, a iluziji vatre je suđeno da bude obnavljana do večnosti. Rečeno nam je da moramo kombinovati tamu s vatrom, čoveka sa ženom, ali ovaj san postaje nedostižan kako se ciklus ponavlja kroz doba dok ne dostigne stanje ritualizovane savršenosti. U Dark Soulsu 3 povezivanje vatre postaje institucionalizovano unutar sistema stvorenog da kontroliše čovečanstvo. Proces je nametnut moćnima, nezavisno od vrline koja ih čini moćnim, i tako postajemo svesni tog sistema koji nas porobljava. Kako su i te moćne individue izgubile volju za povezivanjem vatre, Ambis izbija kroz šavove univerzuma dok se nova pretnja uzdiže iz dubina.

 

„…Nažalost, omanuo sam u svom poduhvatu…

…Ali možda ti možeš održati baklju živom…“

Oskar, Vitez Astore, Dark Souls 1

 

Iako u prvom delu nijedan kraj nije konkretno „ispravan i dobar“, doba tame je naglašeno kao nešto sputavano i ignorisano, dok je povezivanje vatre u vezi sa iluzijom i kontrolom. Drugi deo potpuno uklanja ove izbore sa scene i pojašnjava simbolizam Prvog plamena, menjajući prirodu univerzuma brisanjem pravog doba tame. Svet treće igre jeste onaj u kojem je potera za vatrom postala ekstremna i usiljena. Tama je „toliko sputana“ da mora da se suzdržava unutar ogromnih ljuštura koje nose hodočasnici. Nazvane „pus of man“, ove kreature koje liče na Manusa iz Dark Soulsa 1, očigledno korumpirane Ambisom, izbijaju iz Gundira i mnogih drugih neprijatelja iz igre. Ono što je veoma bitno naglasiti jeste da se ovo ne dešava Gundiru u zoni Neočuvanih grobova, što služi kao testament ideji da je Ambis jednostavno ekstremna odmazda rođena iz potiskivanja čovekove prave prirode i da ne bi postojao prilikom doba tame (podrazumevajući da je, pored toga što se nalazite u dobu tame, ovo i neki period dalje prošlosti kad posećujete tu zonu), makar i lažnog u nekoj meri. Osnovni koncept prihvatanja tame iz Dark Soulsa 1 nastavlja se u trećoj instalaciji serijala, a sve to dok se predstavlja novo rešenje pristupa celom ciklusu koje je uspostavljeno u drugoj igri.

 

„Tako apsurdni čovek, kad razmišlja o svojoj muci – ućutkuje sve idole. U svetu iznenada vraćenom njegovoj tišini podiže se hiljadu sitnih zadivljenih zemnih glasova. Nesvesni i tajnoviti pozivi, pozivi upućeni od svih lica, nužno su naličje i cena pobede. Nema sunca bez sene i valja upoznati noć.“

Alber Kami, „Mit o Sizifu“, 1842.

 

Čest je nesporazum postojanja ciklusa vatre i tame u Dark Soulsu 1, kada je ovo bio dodatak drugog dela serijala. Možda je namera bila da postojanje ciklusa bude prisutno u prvoj igri, ali to nije konkretno referencirano. Štaviše, mnogo je bitnije to što bukvalno rešenje za njega nikad nije predstavljeno. Dark Souls 2 nas je upoznao sa ciklusom i time izbrisao iz postojanja pravo doba tame. Iako težimo ka tome da pričamo o ciklusu „vatre i tame“, ovo nije baš precizno izražavanje. Bolji opis bi bio „ciklus vatre“, u kojem je zapravo doba tame zamenjeno pukim odsustvom vatre. Razlika između ova dva izraza veoma je bitna, pošto Dark Souls 3 repozicionira originalno doba tame kako bi poštedeo poruku ili važnost prvog dela. Dark Souls 2 nam daje dve opcije: popeti se na tron ili ga napustiti, a sve što nam je rečeno jeste da te opcije nisu dovoljne. Dark Souls 3 nastavlja ovakav razvoj, sa standardnim krajevima koji vode ka dobu vatre ili kraju vatre, bez kraja nazvanog „doba tame“.

 

 

Bez obzira na validnost bilo kog od krajeva u prvoj instalaciji, igra odlično oslikava sliku stanja društva i čoveka bez potrebe za konkretnim begom od njih. Iz posmatranja Kaducejevog štita, prisutnog u sve tri igre, može se teoretisati da su primordijalne zmije, Frampt i Kat, zapravo ista zmija s glavama na obe strane. Isti koncept se može uočiti na prstenu zvanom „Reversal ring“ u trećoj igri, gde se mogu videti dva šiljata kraja koji simbolizuju muškarca i ženu kao suprotnosti istog prstena. Iako na prvi pogled beskoristan, ovaj prsten je ključni predmet povezivanja filozofije prvog i trećeg dela serijala.

 

„U početku bejaše dva duha,

Blizanci spontano aktivni,

To bejaše Dobro i Zlo, u misli, reči i delu“

Zaratustra

 

DARK SOULS

 

Dark Souls 1 može se opisati kao kafkijanska kreacija mita koji se bavi stanjem društva i čoveka. Glavni lik je rođen u okovima, preživljava patnju smrti iznova i iznova bez razloga i kad se konačno suoči sa božanskom autoritativnošću, otkriva da je njegova misija iluzorna i bez razumljive alternative. Ceo serijal igara predstavlja duboko filozofsko uranjanje u egzistencijalne teme, ali za razliku od čistog apsurdističkog pristupa, Dark Souls pravi suptilne komentare na temu žudnje i glorifikacije iluzije kao eksternih izvora vrednosti. Svaki lik traži nešto izvan sebe samog i plamen ga privlači kao nekakvog moljca. Vatra je pokazana kao nešto opasno kad se prati slepo i izvan sebe samog.

 

„Rodjeni smo u Tami, ugrejani u Vatri, ali ovu Vatru ne možemo dotaći. Oni čija fascinacija Vatrom opstane, nauče da je drže u sopstvenoj ruci.“

– Lorencije Velike Močvare, Dark Souls 1

 

Ukazano nam je da je strah ono što nas tera da povežemo prvi plamen, sputavajući nas pri istraživanju dubina čovečnosti. Čini se da je „ispravan“ kraj onaj u kojem uranjamo u doba tame, donoseći kraj svim iluzijama i prihvatajući dubinu ljudske duše, čist čin progona pohlepe i prihvatanja kontemplacije. S druge strane, podjednako je „ispravno“ povezati vatru jer je tama čovečanstva potencijalno previše opasna u slučaju njenog potpunog oslobađanja. Odgovor na ovo pitanje je čisto subjektivan i predstavlja temu diskusije o kontroli protiv slobode, institucije protiv individue, iluzije protiv realnosti, ultimativno predstavljajući alegoriju za prirodu čovečanstva i društva u kojem strah od samoispitivanja kolektivno proizvodi iluziju i patnju, koja se ponavlja iznova i iznova, potrebnu da bi se ta iluzija održala.

 

 

Manus i Ambis su dodati u kasnijem proširenju za igru: čovek pretvoren u čudovište pušteno Katovim postupcima. Treba razumeti da ne samo što izabrani nemrtvi (Undead) pobeđuje Manusa već i da je Kat ovo učinio u praskozorje doba vatre kao napad na fragmente Gvinove duše, preobrativši time njegova Četiri kralja u službu tame. Četiri kralja su vrlo verovatno neuspeli Gospodari tame koje pobeđujete pored Manusa dok se uspinjete ka tronu. Osnovna činjenica da se nijedna instalacija serijala ne odigrava u dobu tame tera čoveka da posumnja da nije ni predviđeno da doba tame postoji bukvalno, već kao aspekat čovečanstva ili fokalna tačka serijala.

 

 

Lepota Dark Soulsa 1 jeste u tome što u samo dva izbora koja su nam data, jednom koji vodi ka patnji sadržanoj u iluziji i drugom koji vodi ka potencijalnoj patnji sadržanoj u ludilu, „najbolji“ izbor, nazovimo ga metaizbor, rađa se i postoji samo iza četvrtog zida igračevog uma – da li biti deo društva znajući da je iluzorno, negujući tamu u njegovom srcu? Ili, s druge strane, da li napustiti sve površne ciljeve radi razumevanja onoga što se nalazi u Ambisu? Dark Souls 1 je slika individue i društva i ne predstavlja nešto što će se jednostavno razrešiti bukvalnim krajem u igri. Za opcije koje se nalaze u samoj igri, doba tame izgleda znatno superiornije, u najmanju ruku zbog toga što ga univerzum još uvek nije u potpunosti iskusio. Kat objašnjava da je misteriozni pigmej počeo doba tame veoma davno od kako je vatra iščezla, ali je Gvin doneo kraj tome žrtvujući sebe samog i postavljajući čovečanstvo pod stražu njegove dece kako se Gospodar tame nikada ne bi rodio.

 

DARK SOULS 2

 

Dok filozofija prvog dela serijala ostaje otvorena za večnu raspravu i kontemplaciju, druga igra je drastično promenila formulu govoreći nam da bi čak i napuštanje vatre dovelo do eventualnog povezivanja vatre, dela beskonačnog ciklusa u kojem se kraljevstva uzdižu i padaju. To je eliminisalo definiciju pravog doba tame, a time i njegovu simboličku vrednost u univerzumu. Otkrivamo da se nalazimo u ukletom stanju i da je „kletva života zapravo kletva želje“. Na kraju igre, sedimo na svom tronu, bukvalno nazvanom „Tronom želje“, ali sa opcijom da ga odbijemo u proširenoj verziji igre. Ne postoji opcija za tzv. „doba tame“ i posledice napuštanja trona su nejasne. Vendrik nas naziva „tragačem vatre, okupatorom tame“ i od njega učimo da moramo kombinovati oba aspekta. Aldia nam specifično kaže da je trenutna forma čovečanstva laž i da „… ne postoji put. Iza obima svetlosti, iza domena mraka… I, ipak, mi ga i dalje tražimo, nezasito…“ Dok se može raspravljati o tome da li je ciklus postojao i u prvom delu, problem koji postoji u Dark Soulsu 2 jeste to što je „treći“ kraj, to jest rešenje za ciklus u kom se svet nalazi, bukvalno predstavljen unutar igre.

 

„Neki poriču postojanje bede pokazivanjem ka suncu; on poriče postojanje sunca pokazujući ka bedi.“

– Franc Kafka

 

 

Iako znatno drugačije prirode od prvog dela, nastavak predstavlja veliki doprinos simbolizmu u serijalu. To je učinjeno direktnim opisom procesa povezivanja Prvog plamena kao eksternog objekta požude, simbolizovanog Tronom želje, istovremeno i simbolom stanja zajednice i društva. To razumemo iz dva Aldijina citata od kojih prvi upućuje na Vendrika i Vengarla koji su tražili ljubav odnosno rad samo da bi izgubili sopstvene ciljeve u toj opsesiji. „Jedan čovek je izgubio sopstveno telo, ali opstao i razvukao se, u obliku glave. Ostali gone čari ljubavi, nedostižne. Šta je to što tebe vuče?“ i, između ostalih citata o životu od Aldije: „… postoje samo dva puta. Naslediti red ovog sveta ili ga razrušiti. Samo pravi monarh može preuzeti takav izbor na sebe.“

 

„Na kraju, čovek voli svoju žudnju, a ne ono za čim žudi.“

Fridrih Niče, „S one strane dobra i zla“, 1886.

 

Naredne nedelje sledi drugi deo u kojem uzimamo ovde predstavljene ideje i proširujemo njihovo značenje i važnost u trećem delu serijala, poslednjoj instalaciji ovog mračnog opusa studija From Software.

Drugi deo – ovde

Handa

Student softverskog inženjerstva. Voli drljava japanska kola, video i društvene igre i kvalitetne mimove.