Gotovo je – završila se okasnela, skraćena, obogaljena i na mnogim mestima smandrljana sezona, u kojoj su D&D imali prilike da pokažu sve šta znaju sad kada nemaju Debelog da se na njegovo štivo oslone. I gotovo je GoTovanje za ovu godinu – od iduće nedelje, ponovo imam život ponedeljkom. Ali ’ajmo sada preći na stvar, jer ima dosta toga da se kaže.

 

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurabani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

 

Epizoda 07 – The Dragon and the Wolf

 

Disklejmer: Spojleri.

 

Opšti utisak:

Prošlonedeljni nedojebani holivudski košmar od epizode kao da predstavlja prekretnicu za pop-kulturni fenomen zvani Gejmotron. Nije to prva epizoda koja je škripala – i stari i novi bogovi znaju da su nas tokom godina D&D čašćavali najrazličitijim nebulozama – ali jeste prvi put da su javno preovladali glasovi da je serija o’šla u majčinu. Profesionalni kritičari, do sad prilično tolerantni, udarili su u jadikovke, fanovi su vrištali na logičke nedostatke, a internetima su počeli da se šire tekstovi na temu „Gejmotron propo“. Nije tako bilo ranije. Za „Battle of the Bastards“, negativne recenzije su dočekivane na nož – sada, na preovlađujuće loše kritike za „Beyond the Wall“, publika kao da seiri. Kao da smo konačno dosegli ono poslovičnu kap koja je prelila čašu, te je dozvoljeno reći „car je go“.

U toj atmosferi je i dočekano finale – bez hajpa i mnogo radosti, više u maniru „aj da završimo s tim.“ I tako je nekako i prošlo.

Nije ovo bila toliko loša epizoda. Pojedine scene su bile pristojne – trenuci povereni dobrim glumcima koji iz svakojake suve drenovine mogu da iscede valjane replike i uverljive emocije (pre svih Lina Hidi, ali i Piter Dinkledž, Alfi Alen i Nikolaj Koster-Valdau. Tu se negde spisak završava.) Problem finala je što nije bio dovoljno dobra epizoda da spere gorak ukus koji je ostao nakon prošlonedeljnog akcionog fijaska, popravi ružan utisak da se Gejmotron pretvara u autoparodiju, i podigne entuzijazam prema poslednjoj sezoni u kojoj bi priča trebalo da se konačno privede kraju. A oni jeftini tvistovi, kao što je rasplet vinterfelske za’ebancije ili zombi zmaj kolji bljuje plavu vatru, nikako ne pomažu utisku.

Gejmotron je tokom godina postao brend multimilionske vrednosti, jedna od najuspešnijih franšiza u istoriji pop-kulture. Naravno da pad kvaliteta neće uticati na komercijalni uspeh – i mi dežurni seratori ćemo sve pevajući špicu da gledamo i sledeću sezonu, pa posle da objavljujemo pisanije, snimamo podkaste, i mrsomudimo na tribinama po konvencijama, uredno gunđajući na D&D što su upropastili sve što se upropastiti moglo, psujući Debelog što je izgubio kontrolu nad sopstvenim sočinjenijem, i doprinoseći daljem jačanju brenda.

Ispada da je u igri prestola jedini pravi pobednik HBO.

 

U Kraljevoj Luci, deo prvi:

Uvodni kadrovi epizode služe za prikaz targarjenske moći: sa zidina grada, Džejmi i Bron posmatraju redove Neokaljanih i Dotraka. Nakon niza pošalica na temu međunožja, mudro zaključuju da je sve o’šlo u kurac, što je nekako generalni utisak sezone.

Zatim idemo na brod koji stiže sa Zida. Jovica se s nadobudnošću provincijskog lokal patriote grozi života u prestonici, a Šandor demonstrira da je izgradio poseban bond sa Zoćom, jer i tokom plovidbe prekraćuje vreme kinjeći zombija. Sersei se takođe priprema za mirovne pregovore – em ima novu ’aljinu (da mi je znati kako napraviti onaj kičma efekat na leđima), em je Gregorštajnu poverila spisak kojim redosledom d’utepava zvanice ako nešto pođe naopako.

Sledi šetnja do Dragonpita  ispunjena lekcijama iz istorije i ponovnim susretima likova koji se nisu videli nekoliko sezona. Dijalozi nisu skrnavi, i kudikamo manje deluju kao žanrovska pozajmljenica od bromanse sedam samuraja. Podrik je i dalje pun poštovanja za svog nekadašnjeg gospodara, Brijena i Šandor su simpatični dok divane o Arji Stark (Šandoru se čak smeši brk, prvi put za ovih sedam sezona), a Bronov pragmatizam podseća Tiriona na sve zbog čega se i sprijateljio s prevrtljivim plaćenikom. Zoća je mučki zamandaljen u sanduk.

Sam Dragonpit nije CGI tvorevina – jebiga, prošlonedeljna akcija pojela budžet – već autentična rimska ruševina s juga Španije, što mu i daje šmek. Jovica, Tirion i ostali iz nji’ove alijanse zauzimaju mesta, a zatim se pojavljuje i Tim Lanister u crnim uniformama totalitarnog režima, tek da ne pobrkamo ko su dobrice a ko zlice.

(Ako se pitate zašto je Bron napustio pregovore pre nego što je Sersei stigla, to nije jer je u duhu njegovog lika da se drži dalje od politike, već jer su nekada davno Lina Hidi i Džerom Flin bili u vezi  koja se završila katastrofično, te im čak i u ugovorima za Gejmotron stoji da se nikada neće pojaviti u istoj sceni.)

Atmosfera pred pregovore je valjano napeta – sitni detalji, kao što su pogledi i pokreti, slikaju koliko je momenat sudbinski. Od suptilnog podvlačenja međuljudskih odnosa odudara samo kada se Šandor unese Gregorštajnu u lice i obeća mu da će mu se krvi napiti. Gregorštajn tupo blene zombiranim očima i ne izgleda kao da kapira.

Kad bi pisci bili pametni, osvrnuli bi se na to da Planina nije više onaj isti Gregor Klegejn, te da je nakon susreta sa Zoćom Šandor i te kako upoznat s time da su zombiji beslovesne beštije, što njegovu želju za osvetom čini bespredmetnom. No D&D se baš nisu nešto ubili od visprenosti, pa nam u osmoj sezoni ne gine dugo očekivani Klegejnbol. Bar će publika da se raduje.

Svi su nervozni jerbo Deneris kasni – a kada targarjenska kraljica sleti sa svoja dva zmaja, trenutak jeste teatralan, baš kao što je Deni i računala. Samo se Sersei nije štrecnula.

Kada Tirion konačno počne s uvodnim slovom u pregovaračko poglavlje, Juron Grejdžoj – koji i dalje fura imidž Lemija Kilmistera iz mladih dana – dosoljava s politički nekorektnim upadicama. Ovo ponašanje na prvu loptu smara, ali se kasnije ispostavlja kao jedini dobro kalkulisani preokret epizode. Jovica zatim preuzima reč i zagrobnim glasom kreće s prezentacijom.

Super je bilo kad je Zoća iskočio iz onog sanduka k’o čupavac iz kutije i uneo se Sersei u lice. Užas među Lanisterima bio je ubedljiv. Jadni Zoća zatim pokušava da šprinta po areni ne bi li sačuvao neživu glavu, ali Šandor ga brutalno preseca na pola, pa na sve sitnije delove koji mrdaju svaki za sebe, dok Jovica mirno objašnjava tehnike za upokojavanje zombija.

Dragi D&D, nećemo sad ulaziti u Zoćina prava nakon što je sramotno kidnapovan iz svoje postojbine, prenet preko pola kontinenta u kutiji za cipele, a zatim javno kasapljen parče po parče za zabavu dokonom plemstvu, jer je neko zaključio da je takva linija radnje baš ono što nam treba. Drugo nešto je mene iznerviralo. Majke vam ga nabijem, ako ste već nedorasli zadatku da iznesete zaplet na Martinovom nivou, držite se makar sopstvenih pravila. Ako odsečeni delovi zombija nastavljaju da se koprcaju, a nemrtve ubijaju samo vatra i zmajstaklo, onda je to tako – a ne da su u prošloj epizodi sedam veličanstvenih zombije ubijali batinama, i stajali okruženi vrlo mrtvim i nemrdajućim delovima zombetine dok su čekali da Deneris dođe po njih. Aman.

Elem, nakon ove male demonstracije, Juron Grejdžoj se sav obraduje na informaciju da su zombiji neplivači, te hitro diže sidra i najavljuje da će epilog apokalipse sačekati na svom ostrvu. Iako je upravo ostala bez flote, Sersei je, o čuda, voljna da prihvati primirje – kao uslov postavlja zahtev da Jovica kao Kralj na Severu ostane neutralan u sukobu između Lanistera i Targarjena.

I tu Jovica, ljubi ga pokojni Neđo, pravi budalu od sebe i obelodanjuje da je već, jebiga, zauzeo stranu i zakleo se Deneris na vernost.

Kuku.

Sersei demonstrativno napušta pregovore,  Džejmi kaska za njom podvijenog repa, a za Džejmijem hita Brijena. Kontam da Brijena treba da služi Džejmiju kao savest, i uvek se radujem njihovoj interakciji – ali to kako mu je rekla „jebeš čast i lojalnost“ zaparalo mi je uši. Čak i da shvatim kojom logikom je išla – ona je jedina osoba koja zna istinu o smrti Ludog kralja – urađeno je to grubo i van karaktera, a Džejmi i Brijena zaslužuju bolje.

Za to vreme, Davos, Tirion, pa čak i Deneris peru Jovici usta sapunom što je ispao budala i n’ume da laže, a on se poziva na nasleđe pokojnog Neđe Starčevića, svestan da su ovoga upravo zbog takvih gluposti skratili za glavu. Da li se ovo desilo zarad pumpanja dramske tenzije, ili nam je bitno da se podsetimo ove Jovicine osobine zbog dalje radnje, ostaje da se vidi. Pošto ih je frljoka koštala pregovora, Tirion odlučuje da gurne glavu lavici u čeljust i porazgovara sa Sersei.

Ma koliko kratak, susret Džejmija i Tiriona je upravo ono za šta smo ostali uskraćeni u petoj epizodi, i gre’ota da takvih trenutaka nije bilo više. A susret Tiriona i Sersei spada u retke scene koje su po glumi, dijalogu i naboju bile na nivou starih sezona.

I Lina Hidi i Piter Dinkledž briljiraju, ubedljivi kao brat i sestra koji se mrze i žele jedno drugom sve najgore, a opet dele nevoljnu bliskost i funkcionalni alkoholizam. Napetost je autentična, replike su sirove i emotivne, izneti argumenti stoje, a optužbe ne lete u prazno – sa sve Serseinim šizofreno-paranoičnim kidisanjem i Tirionovim hodom po minskom polju. Čak se vidi i do koje mere su slični. Zanimljivo je što je Tirion zaključio da je Sersei trudna, iako ona nije to otvoreno nagoveštavala. Scena se prekida pre nego što smo videli zaključak – do te mere da se pitam nije li tu pao neki dogovor koji će nam kasnije servirati kao tvist, ili je samo aljkava montaža.

Dok čekaju na ishod, Deni i Jovica prebiraju po kostima zmajeva u areni – nakon moćne scene s jakim glumcima, ovde se baš vidi koliko su Kit Harington i Emilija Klark tanki. Glavna tema su sitna đeca – to da Deneris ne može da ostane u drugom stanju toliko puta je do sad pomenuto da je očigledno da nam u osmoj sezoni sleduju inbredovane targarjenske bebe.

Konačno, Tirion se vraća u društvu mile mu sestre. Na opšte zaprepašćenje, Sersei drži epsku besedu o zajedničkom pohodu protivu mrtvaca napominjući kako je, kada je metaforički gorelo, odlučila da potpomogne pravedni cilj. Mučeni Džejmi puca od ponosa.

A ovo je tek pola epizode.

 

U Vinterfelu, deo prvi:

Stigao je gavran da se Jovica prodao i sad služi Deneris, i Sansa je vidno obesila nos. O tome razgovara s Maloprstićem koji joj po običaju puni glavu toksičnim idejama. Razgovor skreće na njen lom sa Arjom, te kakva to sila nagoni mlađu vučicu da već dve epizode kanališe lik zlih sestara iz latino telenovela. Maloprstić objašnjava Sansi igru pitalica koja njemu pomaže da odgonetne motivaciju bližnjih: prvo pretpostaviš najgori mogući scenario, a onda u tom svetlu postavljaš pitanja sve dok ne dođeš do ubedljivog obrazloženja nečijih postupaka. Kada tako zajednički zaključe da je Arja zapela da postane Ledi Stark od Vinterfela, Sansa deluje kao da joj se naprasno upalila lampica iznad glave.

 

 Na Dragonstounu:

Tim Targarjen veća o najboljem saobraćajnom pravcu da Deneris stigne na Sever. Uprkos Ser Džorinim nastojanjima da on bude taj koji će čuvati kraljicu, Deni spremno skače na Jovicin predlog za romantično krstarenje do Bele luke. Jadan Džora, sudbina mu je da ne izađe iz Frendzone.

Trenutak kasnije, Teon spopada Jovicu u prestonoj dvorani. Alfi Alen je jedan od najboljih glumaca u Gejmotronu, iako ne dobija dovoljno priznanja za svoj rad. Neprijatno je uverljiv kao oštećen čovek rastrzan između ostataka svojih identiteta,kao još jedan lik koga publika najpre očima nije mogla da vidi, a sada navija za njega. Pošteni Jovica mu govori tačno ono što treba da čuje – možda je Teonovo lutanje između Grejdžoja i Starkovih nagoveštaj muka koje će njega zadesiti kada otkrije targarjensko poreklo – i Teon tu konačno prelama d’ide po sestru.

Scena u kojoj se Teon šačici Gvozdenrođenih nameće kao neko ko ima najveća muda iako ih nema – što nam je i sama tabačina šeretski natrljala na nos – predugo traje i odvija se po predvidljivim taktovima putanje iskupljenja, ali ono, neka mu. Ako je neko zaslužio mrvu lične katarze u ovom sranju, to je Teon Grejdžoj, i za njegovu liniju radnje sam zapravo istinski zainteresovana u osmoj sezoni.

 

U Vinterfelu, deo drugi:

Ledi Sansa od Vinterfela saziva dvorjane i dramatično naređuje da joj dovedu mlađu sestru. Počinje nešto što liči na suđenje, i Maloprstić u prvi mah deluje prezadovoljno – pre no što se ispostavi da ga je Sansa zajebala za sve pare, te na optuženičkoj klupi nije Arja, nego on lično.

Sansa nabraja Bejliševe zločine bacajući mu u lice fraze koje je upravo od njega čula. Spisak je dug. Publika posmatra mrkog lica, Arja se smeška, a u celu ujdurmu se u nekom trenutku uključuje i Bren, jer eto. Bejliševa fasada brzo puca – prvo se pravda, pa moli za milost, pa onda nariče Sansi kako ju je voleo, sve melodramski neubedljivo, jebala ih telenovela. Maloprstića kao da su svi napustili – čak i Ejdan Gilen, koji je u ovoj sceni šmirantski jadan.

Arja nije bila milosrdna. Onakav rez boli, a smrt nije trenutna. I eto za šta je poslužio nož od valirijskog čelika.

Okej.

Kao kripi čika u kog se pretvorio, Maloprstić jeste postao tumor koji je neophodno odstraniti – i to je urađeno. Ali nesposobnost D&D da izađu na kraj sa Martinovim Petirom Bejlišem kao zajebanim igračem složene motivacije koji povlači konce iz pozadine, a pri tom deluje prijateljski simpatično, kao da simboliše kako je adaptacija poklekla pod teretom kompleksnosti originala. Po ovome, ispada da je Maloprstić bio nekakav kompulsivni intrigant koji je besciljno spletkario poput narkomana jer je taj poriv jači od njega, a ne čovek s planom koji na svakom koraku zna šta radi. D&D nisu bili u stanju da prikažu Bejliša u punom sjaju njegove višeslojnosti, niti da iznesu zaplete koje je on pokrenuo – zato su ga pretvorili u ovo i ubili, na sličan način kao što postepeno pretvaraju i sam Gejmotron u holivudsku lakrdiju i vode ga ka kraju. I to me vređa na ličnom nivou.

Shame. Shame. Shame.

 

U Kraljevoj Luci, deo drugi:

Ovo je trebalo da se desi prošle sezone, kada je Džejmi zatekao Kraljevu Luku u plamenu i Sersei na tronu. Razvlačenjem se drama ublažila, i efekat postignut u ovoj epizodi nije tako šekspirijanski toržestven – ali ’ajde, bar se desilo.

Elem, Džejmi, „najgluplji od svih Lanistera“, strateški se sprema za pohod na Sever, kada ga Sersei pozove na privatan razgovor i sesiju ribanja. Očekivano, otkrivamo da Sith kraljica uopšte nije nameravala da ispoštuje sporazum – neka se čudovišta pobiju među sobom, kaže. Juron nije kukavički utekao, već je incident iscenirao pa otišao u Esos da za tajrelsko zlato angažuje Zlatnu četu, sa sve slonovima.

Džejmi je užasnut. Kao da mu je ovo konačno, konačno otvorilo oči u šta se njegova sestra pretvorila. Lagala ga je, šurovala s Juronom njemu iza leđa, i koristila ga kao predmet kako joj se ćefne, pri tom mu ne ukazujući ni mrvu poštovanja – poput knjiške Sersei koja Džejmija nikada nije doživljavala kao osobu, već kao produžetak sebe. Ružno je, i treba da bude ružno. Replike na obe strane su ubedljive, Hidijeva i Koster-Valdau su odlični, i dijalog prirodno eskalira od bračne svađe do jezive situacije u kojoj Gregorštajn čeka na Serseino naređenje da Džejmija skrati za glavu. To što ga nije izdala verovatno je poslednji tračak humanosti koji ćemo videti od Darth Sersei, posebno sad kada su joj ostali samo zombi telohranitelj, savetnik nekromanser, i jebeni Juron Grejdžoj.

Džejmi odlazi ne okrećući se – aleluja – a nakon ovakvog raskida, čini mi se da je u seriji namerno izostavljena poslednja rečenica proročanstva po kojoj će Sersei zadaviti „mlađi brat“. Njemu sledi herojska smrt na Severu, a nju će verovatno zbengati Arja, jer je to ishod koji ima najviše glasova na raznoraznim internet anketama. Daj bože da ne bude tako.

Za kraj, vidimo kako Džejmi napušta Kraljevu Luku dok prve pahulje lagano padaju na grad, u melahnoličnoj sceni koja najavljuje da ćemo veći deo iduće sezone gledati kroz onaj zimski plavi filter.

 

U Vinterfelu, deo treći:

Nakon razumnog putovanja od cele jedne epizode, Semvel Tarli stiže u Vinterfel. Trči pravo kod Brena, i njihov susret obiluje humorom koji je ili karakterno prikladan ili potpuno nepotreban, u zavisnosti od gledišta. Započinju razgovor o Jovici – Bren, eto tek tako, Semu poverava jednu od najvećih tajni serijala, a čovek koji je napustio studije se na to priseti podatka koji mu je Gili pročitala onomad kada ju je onako ekspertski izignorisao. Pošto Brenove moći nisu valjano definisane i očigledno da ne zna baš sve, iako zna sve, Trooki gavran mora da skokne u prošlost ne bi li proverio činjenice.

Sekund kasnije, Bren već voajeriše intimno venčanje između targarjenskog princa i mlade Starkovice. Trololo trenutak je kada se najzad ukaže Regar Targarjen – znameniti pokojnik i najhajpovaniji frajer u istoriji Vesterosa, o kome maštaju generacije žena navučenih na Martinove knjige. Na opšte zgražanje, igra ga neki mršuljavi Velšanin s kvrgavim čelom i uvučenom bradom, koji izgleda k’o loš kosplejer kome su natakli Viserisovu polovnu periku. Bar je uverljiv kao rezultat višegeneracijskog inbridinga.

Neću komentarisati tezu da je „Robertova pobuna zasnovana na laži“ – jer totalno je okej da neko zbriše u svoje ljubavno gnezdo u Dorni i ostavi kraljevstvo, ženu, dvoje dece i poludelog oca za koga zna da je sklon ispadima, dokle god je prava ljubav u pitanju. Neću se nervirati ni što je Jovicino pravo ime takođe Egon – pobogu – jer je Regar očito očekivao Viseniju, pa nije spremio alternativu ako se rodi dečak. Ne mogu više.

 

Na brodu:

Netipično osokoljen, budući da je sa ženama inače smotan k’o sajla, Jovica kuca na vrata Denine brodske kabine i ulazi sa samouverenošću kao da su ugovorili seks preko Tindera. Dok se milioni fanova raduju jer se konačno smuvalo dvoje glavnih likova i „najlepših ljudi u seriji“, preko krevetske scene s nežnom muzikom ide Brenova naracija u kojoj se više puta napominje da je to Egon Targarjen, sin Regara Targarjena, zakoniti naslednik Gvozdenog prestola, i da mu je to tetka, aman, tetka rođena koju upravo kreše. Ali i to je okej, jer incest je nastran samo ako ga praktikuju Lanisteri.

Dok u kabini traje romant’ka, Tirion s neodobravanjem gleda u zatvorena vrata. Opcija jedan: ljubomoran je, i ne gine nam nekakav sapunjavi ljubavni trougao u kome će svi d’ispadnu budale. Opcija dva: kao vešt političar, izuzetno je zabrinut kakve će posledice ovo intimiziranje ostaviti na veliki rat za spas Vesterosa. Znajući D&D, šta mislite, šta je verovatnije?

Iako je jebačina s tetkom jedna neslućena željoteka koju je većina gledalaca dočekala s ovacijama, nisam sigurna da čak i u D&D svetu ova romansa ima svetlu budućnost. S karakterom koji je u ovoj epizodi dodatno podvučen kao severnjački konzervativan, Jovici će pasti mrak na oči od rodoskvrnuća – a iako je Deni otvorenija za tu ideju, činjenica da presto ne pripada njoj potpuno obesmišljava sve za šta se borila. Čeka li nas srećan brak sa sitnom đecom kao univerzalnim rešenjem, ili martinovska trađedija u maniru Plesa zmajeva zbog koje će šiperi zažaliti što su im se želje obistinile?

Znam da se uzalud nadam – ali D&D, ne budite kukavice.

 

U Vinterfelu, deo četvrti:

Sestre Stark posmatraju kako pada sneg, citiraju rahmetli Neda, i konačno priznaju kako su izgradile poštovanje za svoje različitosti. Mir mir mir niko nije kriv, ava ava ava niko nije krava.

Tu se konačno raspliće vinterfelski čvor koji je sramotno loše odrađen.

Jesu li se sestre ponašale onako kretenski s planom, ne bi li zajebale Maloprstića uljuljkavši ga da njegove spletke deluju, ili su se antipatije zaista onako razmahale, pa im je naknadno došlo iz dupeta u glavu? Jesu li obe bile u toku, ili je samo Arja igrala igru? Kad je Sansa sklavirila šta Maloprstić radi –  u sceni s pitalicama? Pre toga? Kad su dođavola uvukle i Brena u ceo kuršlus? Zašto učešće Trookog gavrana nije pametnije predstavljeno? Šta se koji kurac desilo u Vinterfelu, i zašto su D&D odabrali da nam fragmentarno daju ovu liniju radnje, i to tako da su sestre Stark – za koje treba  da navijamo – prikazane u najgorem svetlu? Jeftinoći preokreta doprinosi i to da je čitav autorski tim do premijere finala dramatično nagoveštavao da se jedna od sestara neće izvući živa, da bi na radost publike najdeblji kraj izvukao lik koga niko ne voli.

Deluje mi kao da su D&D pokušali da samostalno sprovedu „složen“ podzaplet čiji je ishod trebalo da bude šokantan, ali pošto ne umeju bolje, konačan utisak je nemušt i amaterski. I niko nije iznenađen.

U ovoj fazi, možda i nismo zaslužili bolje od „televisa presenta“.

 

Na Zidu:

Ode Zid. Šta više da se kaže.

Pošto je nakon sedam sezona konačno dobio potrebno oružje za masovno uništenje – fala Timu Targarjen na uviđavnom poklonu – Noćko se stuštio s povampirenim Viserionom koji bljuje plavu vatru i kriči k’o šišmiš u teranju. Led puca, građevina pada, a Tormund i Berik beže u panici, ostavivši nas da do iduće sezone grizemo nokte jesu l’ostali živi.

Uz marš stotine hiljada nemrtvih koji prelaze ostatke zida, završava se ovo maratonsko finale od gotovo sat i po vremena.

I to je to. Snimanje osme sezone počinje u oktobru, a premijera se očekuje negde u kasnu jesen 2018. ili čak početkom 2019. – što znači više od godinu dana bez Gejmotrona.

Ne znam šta da mislim. Uprkos brzom tempu i brojnim događajima – i one jedne epizode kada sam se osećala kao srećna kuvana žaba – sezona je bila šuplja, puna tapkanja u mestu i mlaćenja prazne slame. A predvidljivost radnje sigurno kumuje osećaju praznine, jer Gejmotron je snašla upravo ona sudbina koju je po svaku cenu morao da izbegne – pretvorio se u još jedan štancovani spektakl gde su akcija, efekti i udovoljavanje fanovima bitniji od nesvakidašnje priče sa dobrim likovima i hrabrim preokretima.

Kada su se jeseni 2016. na Reditu pojavili spojleri za sedmu sezonu, reagovala sam kolutanjem očima. „Bože, ovo je na nivou loše fanfikcije,“ rekla sam. „Nema šanse da na HBO-u prođe nešto ovoliko glupo.“ Nažalost, ispostavilo se da su dotični spojleri bili veoma tačni.

Danas, već uveliko kruži prepričan navodni scenario za osmu sezonu – trapav, glup, pun jeftinog šoka i predvidljivih tvistova.

Predobro sam naučila lekciju da to sada batalim kao fanovske baljezgarije. Što ne znači da neću odbrojavati dane do premijere osme sezone, iako samoj sebi idem na živce zbog toga.