Pa, desilo se i to čudo – pregrmesmo obligatornu Spektakularnu Pretposlednju Epizodu i sedme sezone. Na samo korak do finala, dotična je krunski dokaz toga koliko se Gejmotron promenio otkako se manuo knjiga. Kafe u ruke, pa da vam se izjadam.

 

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

 

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurabani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

 

Epizoda 06 – Beyond the Wall

 

Disklejmer: Spojleri, ali s epizodom koja je procurela još u prošlu sredu, i vrapci već znaju šta se desilo.

 

Opšti utisak:

Pre malo više od šest godina, u pretposlednjoj epizodi prve sezone Gejmotrona, ubijen je Ned Stark.

Trenutak je ostavio gledaoce u šoku. Kakva je to serija u kojoj glavni lik tako mučki zagine, pitali su se. Neki su pretili da će prestati da gledaju – prazna pretnja, kako se ispostavilo, jer je upravo nakon te epizode seriji skočila gledanost, postavivši temelj za kultni status.

Smrt Neda Starka čvrsto je podvukla tezu na kojoj se Gejmotron vozio narednih sezona: ovo nije vaša tipična eskapistička epska fantastika, već njena subverzija i dekonstrukcija. Takozvani „suspension of disbelief“ – prećutni pakt između autora i publike koji je kičma žanrovske fikcije, u kome publika pristaje da batali logiku i realizam kako bi autor ispričao što uzbudljiviju i bolje upakovanu priču – u Gejmotronu je bio sveden na minimum. Ovde je na fantastične trope i klišee primenjen rijaliti ček: život je haotičan i nepredvidljiv, sranja se dešavaju, i što je najvažnije, likovi uvek snose posledice svojih odluka i postupaka. Ono, u igri prestola postoje samo pobednici i pokojnici. Ako si igrao pacerski, ma koliko da si junak bez straha i mane – najebaćeš. Nema deux ex machina idiotarija, neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Upravo je ideja da u Vesterosu ne važe zakoni žanrovske naracije, već životna nepredvidljivost utemeljena u psihološkom realizmu, od serijala napravila kultni naslov koji se izdvojio iz mora klonirane, petparačke zabave. I upravo je, nakon višesezonskog postepenog srozavanja, epizoda „Beyond the Wall“ konačno raskrstila s tim pristupom. Ove nedelje, dobili smo klišeiziranu eskapističku fantastiku u najčistijoj formi, koja funkcioniše jedino ako „suspension of disbelief“ uključite na maksimum. Stvari su se događale ne zato što nešto ima smisla u skladu sa karakternim sklopom likova i razvojem situacije, nego zato što su pisci želeli da se dese. Gluposti, nelogičnosti i nebuloze su se ređale jedne za drugima, a Jovica i drugari su uletali u sve neverovatnije i besmislenije ćorsokake i iz njih se izvlačili čudom – sve u ime toga da se nabudži jedna od najambicioznijih akcionih epizoda do sad.

I okej, simpatična je bila ta akcija. Slatki su bili bromantični dijalozi. Puštena je suza za zmajem. Šiperi su oduševljeni rodbinskom romant’kom. Kuku lele za tvist na kraju. Ali ono što nam je „Beyond the Wall“ suštinski dao je plitko, jeftino uzbuđenje na nivou poštenog B filma – nedostojno serije koja je pre šest sezona utepala Neda Starka.

Vratite mi moj Gejmotron.

 

Iza Zida, deo prvi:

Nadovezujući se na ložački poslednji kadar prošlonedeljne epizode, vidimo sedam patuljaka sedam samuraja sedam veličanstvenih kako pešaka planinare po ledenim bespućima Islanda, u pratnji dovoljnog broja bezimenih crvenokošuljaša koji su tu da ginu. Vreme se prekraćuje uz bromantično ćaskanje u maniru akcionih komedija. Tormund rešeta Jovicu, opominjući ga da se prizove u pamet. Braća bez gaća i Gendri bez po muke rešavaju razmirice iz prošlosti. Jovica i Ser Džora se muževno zbližavaju, sa sve time da je Džora i zvanično ostavio porodični mač Jovici u amanet. Pitam se da li će mu tako lako prepustiti i Kalisi.

 

U Vinterfelu, deo prvi:

Arja i Sansa stoje na zidinama Vinterfela i posmatraju strelište. U prvi mah, dijalog je gotovo normalan – Arja se priseća pokojnog Neđe, deleći sa Sansom dirljivu uspomenu o tome kako je bio dobar otac. Avaj, sestrinsko bondovanje brzo odlazi dođavola. Za tren oka, Arja je ponovo obuzeta histerijom i paranojom – vitla Sansi optužbe u lice, gluva za bilo kakve zdravorazumske argumente. Vrhunac idiotizma je kad počne da je ucenjuje da će pokazati ono prokleto pismo severnjačkim lordovima, što bi u potpunosti potkopalo Sansin ugled.

Ne znam u čemu je Arjin problem, ali za ovakvo ponašanje zaslužuje dvaes’pet po turu i tri meseca društveno korisnog rada, da malo preispita životne prioritete. Najviše mi smeta ne samo to što nema mrve poštovanja za Sansu i sve što je ona preživela, nego što neće ni da sasluša.

 

Iza Zida, deo drugi:

Idemo sa drugom turom bromantičnog ćaskanja. Šandor podučava Tormunda južnjačkom slengu, a razgovor zatim skreće na Brijenu od Tarta i male riđokose poludivljake koje će rađati. U ovoj fazi, nisam više sigurna da li mi je dotični krek šip i dalje zabavan, ili se radi o šali koja se previše otegla.

Kamere zatim prate Berika i Jovicu kojima je zajedničko to što su obojica Ero s onoga svijeta. Dijalog je protraćen na plitko filozofiranje o Rljoru, životnom smislu i smrti kao konačnom neprijatelju. Kod Debelog, jasno se podvlači cena koju je Ser Berik platio za svoja oživljavanja, svaki put se vraćajući kao oštećen čovek koji gubi parče svoje ličnosti. Jovicino vaskrsenije je prošlo preglatko – jednostavno se probudio, isti balvan k’o što je i bio. Ne stiče se utisak da je plaćen nekakav danak, niti da je iskustvo Jovicu iole promenilo – a mračnija konverzacija sa Berikom, dosledna knjigama, mogla je da otvori vrata za ovakav karakterni razvoj.  Bilo bi zanimljivije od sektaškog bulažnjenja koje smo dobili.

Sekvenca se završava tako što je družina stigla do planine koja se Šandoru ukazala u viziji, onomad kada ga je Toros napio, drogirao i/ili hipnotisao.

 

Na Dragonstounu:

Tirionov verbalni okršaj sa Deneris jedina je pristojna scena epizode. Počinje naivno: Deneris zaključuje da je Tirionova glavna vrlina to što nije heroj, ali ne uviđa da i sama potpada pod svoju definiciju herojske bandoglavosti, dok je Tirion podjebava kako se loži na Jovicu. Razgovor zatim skreće na Sersei i predstojeće mirovne pregovore, gde dolazimo do srži problema – Deneris bi d’iskoristi priliku da se ratosilja omražene protivnice jer nijedan rat nije dobijen bez lagarija i brutalne sile, a Tirion upozorava da je takav pristup čini neprijatno sličnom njegovoj miloj sestri. Deni se vidno primila na to da je se Vesteros boji – kao uzor, navodi i Egona Osvajača, koji je upravo na strahu ujedinio Sedam kraljevstava. Tirion je na to podseća na njene prvobitne namere – da bude svenarodni revolucionar, a ne još jedan tiranin.

Tenzija raste kada Tirion pokuša da izokola zamoli Deneris da ne napravi nikakvo prenagljeno sranje tokom pregovora. Poteže se spaljivanje Tarlijevih kao incident oko koga targarjenska kraljica i njena desnica nikako da se usaglase – ona tvrdi da je uradila pravu stvar, on se sve više ’vata za glavu i jadikuje o važnosti dugoročnog planiranja. Upravo zbog planova na duge staze svađa eskalira – nehotice, Tirion otvara temu ko će naslediti kraljicu nerotkinju. Dok se njegove ideje vrte oko primitivnih pokušaja demokratskih izbora, Deneris je zgrožena da on uopšte razmišlja o tome, te uzvraća slepim nerazumevanjem problema i bujicom nezasluženih uvreda.

Kako stvari stoje, ni Deni ne bi škodilo dvaes’pet po turu i društveno koristan rad.

 

Iza Zida, deo treći:

U zavejanim vrletima besni mećava i pada mrak, a družina i dalje hrabro piči kroz sneg. Vreme je za akciju: jedan od sirotih crvenokošuljaša nabasava na nemrtvu mečku. Od dotičnog ostaje krvava fleka, i uskoro će sedam veličanstvenih morati da se bore protiv povampirenog Vinija Pua.

Akciona scena pozajmljena je iz klasičnih monster horor filmova, i kao takva fino fercera, sa sve plamtećim mačevima i kul fajterskim pozama. Ser Džora uspeva da rokne mečku, ali ne pre nego što je ona dobrano sažvakala  sirotog Torosa od Mira.

Jebigica.

 

U Vinterfelu, deo drugi:

Pet bambija za Arju: njeno mahnitanje je odvelo Sansu pravo Maloprstiću u naručje, gde se mučenica jada koliko je teško baviti se diplomatijom među kapricioznim Severnjacima. Kripi čika je oduševljen što predmetu svog obožavanja može da posluži kao rame za plakanje, a usput joj još i malkice usadi neke ideje. Kao, na primer, to da je Brijena zakletvom vezana za obe sestre.

Možda bi čak i delovalo da je Maloprstić iskreno zabrinut kada bi ga Ejdan Gilen manje karikaturalno glumio kao ljigavca. Nažalost, očigledno je i on digao ruke od svog lika.

 

Iza Zida, deo četvrti:

Poslednja runda bromantičnog ćaskanja rezervisana je za Ser Džoru i zakrpljenog Torosa, koji se herojski drži na nogama nakon okršaja s mečkom. Od svih burazerskih dijaloga, ovaj je najzanimljiviji, a Torosov recept da čovek bude mrtav pijan u teškim trenucima dobar je za preživljavanje ostatka epizode.

Upravo kada se njihov razgovor završi, uzročno-posledično-vremensko-prostorna struktura narativa odlazi u majčinu, a čak i jak „suspension of disbelief“ jedva pomaže da se događaji svare. Idemo redom.

Najpre, družina nailazi na jednog Belohodača koji je u šetnju poveo svoju zombiranu pastvu. Ekipa postavlja zamku i mami ih vatrom, a zatim juriša u nadi da se među zombijima krije i taj jedan koji će svojim prisustvom uveličati mirovne pregovore. Sledi par minuta tabačine, a onda se Jovici posreći. Onog sekunda kada je valirijskim čelikom pretvorio Belohodača u ledene krhotine, svi zombiji  su popadali – opet pozajmica iz jeftinih horora, kad rokneš maticu a svi ubilački nastrojeni vanzemaljci padnu mrtvi.

Svi osim jednog, srećne li slučajnosti. Na nogama ostaje samo zombi Zoća – tako ćemo ga nazvati – koji nije previše raspadnut, i garant ima d’oduševi Sersei.

Ko je Zoća bio za života? Kako je zaginuo? Ko ga je pretvorio u zombija? Zašto se zatekao jadan i usamljen u grupi tuđih zombija, daleko od svoga tvorca? Nikada nećemo saznati. Iako se otimao i krkljao, mučenika su Šandor i Ser Džora ekspresno uvezali k’o salamu i nabili mu vreću na glavu.

Misija obavljena.

Međutim, nismo završili. Ispostavlja se da je cela armija nemrtvih odmah iza ćoška, i hita prema sedmorici veličanstvenih. Družina na to reaguje principom „bež’te noge usraću vas“.

Pre nego što udari u bežaniju, Jovica naređuje Gendriju da trkom skokne do Istvoča i pošalje telegram Deneris, jer to totalno ima smisla. Iako je Istvoč udaljen danima šipčenja kroz sneg, Gendri, jadan, kreće da trči – još mu je i Tormund oduzeo čekić.

U opštem metežu, ekipa pretrčava zaleđeno jezero i stiže do stenčuge u sred vode. Zombiji ih prate, ali pod njihovom težinom led kreće da puca. Pošto tonu k’o sekire, opkoliće naše junake na obali, estetski poređani kao pred Drugom Titom na dodeli štafete, u prizoru koji do jaja izgleda kad se snima iz vazduha.

U međuvremenu, Gendri trči li trči.

Vreme leti. Pola dana? Dan? Nedelja? Nemamo pojma. Deluje kao jedva nekoliko sati. Šestorica drugara mizerno čuče na svojoj steni, samo se zombi Zoća rita i reži, s vrećom preko glave.

Negde u noći – bar bi se reklo da je mrak – Gendri uspeva da se dočepa Istvoča oborivši svetski rekord u maratonu. Spremno ga čeka Davos, da ga umota u ćebe, skuva topao čaj, i mejlira Deneris sve što treba.

Za to vreme, naši junaci se i dalje mrznu na sred jezera – sve im se inje na’vatalo u kosu i na trepavice. Šandor šutira Zoću, jer valja na nekome iskaliti bes. Otkrivamo i da je Toros podlegao ranama i otišao Rljoru na istinu – gre’ota, premda potrošan, bio je simpatičan, a i jao si ga ekipi koja izgubi klerika sa rezurekšn spelom. Makar će im pogrebna lomača ogrejati kosti.

I dok Jovica kukumavči kako im je Deneris jedina nada za spas, Berik pokazuje na Noćnog Kralja koji ih posmatra sa obale, i usađuje Jovici glupe ideje o tome kako zaustaviti rat protiv mrtvih.

 

U Vinterfelu, deo treći:

Stiže mejl od Tiriona za pregovore u Kraljevoj Luci. Sansa – razumljivo – odbija da nogom kroči u prestonicu dokle god je Sersei na tronu. Kao svoju izaslanicu šalje Brijenu. Gospa od Tarta nije raspoložena da napusti Sever – čak ni ako to znači susret sa Džejmijem – ali Sansa je nepopustljiva i neobično gruba. Čini se da ne želi da se Brijena nađe u sred sestrinskog pičvajza, iako bi u ovoj fazi motivacija morala da bude veštije predstavljena. Dovoljno se već svi ponašaju k’o budale.

 

Na Dragonstounu:

Pošto je i poslati gavran oborio rekord u letu od Zida do Dragonstouna, Deneris hita da spasava čoveka na koga se loži, jer je totalno okej da zbog njega stavi sve na kocku. Taman je i nov kaput nabavila – od štepanog belog krzna, s reptilskim detaljima, Jovica ima na dupe da padne. Tirion pokušava da apeluje na njen zdrav razum, ali Deni mu jasno stavlja do znanja da joj je dosta njegovih saveta, te da je rešila da bude heroj.

Scena takođe služi i kao podsećanje da postoje tri zmaja, jer smo u poslednje vreme samo Drogona viđali.

 

Iza Zida, deo peti:

Teče vreme. Valjda. Teško je reći, jerbo je režija konfuzna.

 Patuljak Ljutko Toširo Mifune Šandor zvani Pseto baca kritikal fambl na test inteligencije, i umesto da maltretira Zoću, k’o poslednji kreten počinje da kamenicama gađa zombije na obali. Prva je pukla nekog nesrećnika u ogoljenu mu lobanju, ali druga je završila na ledu, jasno pokazavši da je dovoljno čvrst da se prepešači. I tako je Šandor trigerovao zombi invaziju – što se kosi sa time kako je njegov lik razvijan u proteklih nekoliko epizoda, ali bože moj.

Sledi haotična tabačina u kojoj se jedva provaljuje ko pije a ko plaća, ali koga briga kad je spektakularna.

Preživelih šestorica veličanstvenih svako malo zamalo da poginu, ali ih neko spase. Fala bogu pa imamo crvenokošuljaše kao topovsko meso – iako mi se čini da isti onaj što ga je pojela mečka gine još jednom tako što ga pregaze zombiji. Fajt traje solidnih pešest minuta bez dijaloga. Međutim, nemrtvi ne posustaju, a naši junaci bivaju sve umorniji. Ljigava kombinacija slou moušna i tužne muzike ukazuje da samo što nisu izginuli.

A onda, u poslednji čas, totalno holivudski, stiže konjica – tojest, Deneris sa zmajevima, jerbo je očigledno ugradila GPS navigaciju pa je uspela da iz prve nacilja Jovicu u severnjačkim pustopoljinama.

Regal i Viserion spaljuju zombije. Pršti CGI – čista majklbejovština. Trešti epska targarjenska tema. Impresivno, majku mu – jedini trenutak u epizodi kada sam zaista uživala u akciji. Jovica trči ka Deneris, koja mu pruža ruku da se popne na Drogona. Potpuno batalivši načelo da su zmajevi izbirljivi oko svojih jahača, Kralj na Severu će prvo ukrcati svih pet drugara i zombija Zoću, koga uz glasno krckanje nataknu na šiljak. Nejasno mi je kako je Drogon to istrpeo.

I onda dolazimo do vrhunca gluposti epizode.

Još jedan svetski rekord pada večeras. Teatralnim pokretima, kao pravi olimpijski atleta, Noćni Kralj uzima ledeno koplje i baca ga nebu pod oblake.

Ne, nije gađao Drogona s jahačima iako se u tom trenutku nalazio tačno ispred njega – već jadnog Viseriona, potrošnu mukicu, pogodivši k’o od šale. Vrišteći, uz krv koja pršti i meša se s vatrom, zmaj se survava u jezero i tone pod led, a Emilija Klark još jednom pokazuje ograničene glumačke kapacitete – više bola odražava lice Ser Džore kada pogleda u svoju voljenu Kalisi.

Žao mi zmaja.

Spadam u one pacijente kojima ne smeta da gledaju kako ljudi ginu, ali menjaju kanal ukoliko se nekoj životinji nešto desi. Makar i bio gomila piksela, umirući zverčić je bio dovoljno ubedljiv da sam skoro zasuzila.

Ali na drugoj strani, dođe mi da aplaudiram zbog trololo dimenzije cele situacije.

Već više od decenije, u fandomu „Pesme leda i vatre“ vode se ostrašćene rasprave oko toga ko će biti treći zmajojahač – zmaj ima tri glave, izlegla su se tri jaja, i tako dalje. Drogon  pripada Deneris, a podrazumeva se da će Jovica dobiti Regala, po tati. Ali za Viseriona je bio otvoren konkurs, što je pokrenulo ’iljadu i jednu teoriju zavere oko toga ko će ga zajahati – te Tirion je tajni Targarjen, te Džejmi je Azor Ahai, te to je mali Egon iz knjiga… Ovim potezom, D&D su brutalno stavili tačku na sve fanovske maštarije – puče k’o šamar.

Dok Drogon i Regal nariču za mrtvim bratom, Jovica – naravno – mora d’ispadne budala i sam samcit kreće u juriš na Noćnog Kralja, ljubi ga Džejmi Lanister. Kraljeubica je, doduše, imao složene razloge za svoj Liroj Dženkins zahvat – Jovica je samo usijana glava. Nije daleko odmakao pre nego što su ga zombiji  gurnuli u zaleđeno jezero. Teška srca, Deneris, preživeli članovi FRP ekipe i Zoća odlaze na zmaju i ostavljaju ga.

Ni to, kuku, nije kraj.

Naravno da Jovica nije nastradao. Džejmi je makar imao Brona da ga izvuče iz vode – ovaj samostalno izbauljava iz ledenog jezera, iako bi natopljena krzna i oklop trebalo da ga vuku na dno. Taman kada naiđe novi talas zombija, stiže neočekivana pomoć! Jovici guzicu spasava neupokojeni strika ujka Bendžen, koji se u blizini zatekao jer eto. Bendžen daje svog konja mokrom Jovici, a zatim ostaje da pogine držeći odstupnicu, kao još jedan lik s kojim D&D ne znaju šta da rade.

U Istvoču, Deneris je u žalosti, a Ser Džora je teši, srećan što joj je potreban i što se ratosiljao mlađe konkurencije. No život je nekom majka a nekom maćeha, i na Deninu radost, uskoro će dojahati promrzli Jovica.

Ova duga, bolna, bezumna sekvenca završava se ukrcavanjem na brod za Dragonstoun. Jašta, poveli su i Zoću sa sobom – sve je spremno da Sersei navedu na ratnu koaliciju tako što će joj predstaviti zombija. Na šta će ona da kaže – šta tačno, jebem vas glupe? Fala lepo, niste trebali – već imam svog Gregorštajna?

 

U Vinterfelu, deo četvrti:

Muke sa sestrama Stark se nastavljaju – Sansa, ne previše mudro, kreće da pretura po Arjinoj sobi. Pismo nije našla, ali je nabasala na Arjina lica, koja u ovom obliku izgledaju kao bezazlena silikonska protetika. Međutim, Sansa je prestravljena. A kada se Arja pojavi u ful psiho modu i krene da prosipa vrlo direktne pretnje k’o manijak iz jeftinog horora – nešto ih baš ’oće petparački horor ove nedelje – verovatno je zažalila što je Brijena daleko. Tek ju je ono s nožem istripovalo.

Nakon svega, Arja zaslužuje da je neko gadno spusti na zemlju. Posebno zato što mi se čini da ona uopšte ne želi da se svađa sa sestrom. To što radi je neka vrsta iskušavanja  – malo besa, malo zastrašivanja, malo bacanja mamaca ne bi li utvrdila da li je Sansa zaista lojalna Jovici i Severu. K’o one žene što naprave lažni Fejzbuk profil pa flertuju s dečkom da vide da li će da ih prevari.

Pa majku li ti razmaženu, ko si bre ti da se postaviš kao vrhovni moralni autoritet koji procenjuje ko je podoban a ko nije u tvom crno-belom svetu? Kakvih dvaes’pet po turu, ovome je lek samo bolna lekcija iz skromnosti i poniznosti koja će je razotkriti kao nezrelo derište kakvo jeste, umesto da veruje da je svu pamet sveta popila.

 

Na brodu:

Znate šta? Nakon narativne agonije koju nam je donela ova epizoda, roman’tka na brodu barem ima smisla, dopadala se ona meni ili ne. Jes’ ljigavo preko svake granice dobrog ukusa – na ono „Deni“ toliko sam zakolutala očima da sam videla sopstveni potiljak – ali bar je dosledno tome kako su likovi već neko vreme usmeravani. Plus, ženska jeste sela na zmaja i dotrčala u pomoć čim ju je Jovica zvao. On je rešio da klekne pa ma šta o tome Severnjaci mislili, ona se nada da će opravdati njegovo poverenje, zajedno će se boriti protiv Noćnog Kralja, i svi srećni. Možda je samo moglo da prođe bez Najglupljeg Plana u Istoriji Glupih Planova i jednog zmaja manje.

A polovina fandoma – ista polovina koja se grozi na Lanistere – upravo ciči od uzbuđenja jer će čovek u doglednoj budućnosti da jebe svoju tetku.

 

Završnica:

Za ovo sam znala još otkako su procureli oni reditorski spojleri prošle godine, ali verovala sam da je previše jeftino i ložački da bi bilo istinito.

Noćni Kralj je, naime, uposlio zombije da izvuku Viserionovo telo iz jezera – ne ulazimo u to odakle im lanci, aman, niti kako su ih zakačili za lešinu ako ne mogu da plivaju. Dramatičan kakvog ga je bog dao, Noćko će položiti ruku na Viserionovo čelo – na šta zmaj otvara svoje plave oči.

I dakle, cela zajebancija je služila da bi Noćni Kralj dobio ledenog nemrtvog zmaja. ZABOGA MILOGA, NIJE LI TO MOGLO PAMETNIJE DA SE URADI!?

Blargh.

Kad se sve sabere, meni je ova epizoda bila tužno prizemljenje u pogledu onoga u šta se Gejmotron pretvorio. I ono – iduće nedelje je finale sezone, a meni svejedno.

Jedino oko čega sam uzbuđena je to što će Sersei nositi novu ’aljinu.

 

Fotografije: HBO