GoTovanje utorkom – Epizoda 05: Eastwatch

 

Još samo dve epizode do kraja sedme sezone. Kafe u ruke, i na GoTovanje – nije nam mnogo ostalo.

 

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

 

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurabani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

 

Epizoda 05 – Eastwatch

 

Disklejmer: Spojleri.

 

Opšti utisak:

Neću da okolišam: ovonedeljna epizoda je bila loša. Nakon dva valjana poglavlja – tojest, valjana u okvirima kriterijuma skuvane žabe – statistički se moglo predvideti da će doći do pada kvaliteta. Međutim, „Eastwatch“ je bio živ krš, grđi nego što sam očekivala. Ko kaže da Gejmotron ne može više da nas iznenadi.

Najmanji je problem što je reč o prelaznoj epizodi – jednoj od onih u kojima se ne dešava ništa posebno, već samo rekapituliramo viđeno i postavljamo pozornicu za buduće događaje. Zapravo, neke od najboljih epizoda Gejmotrona bile su prelazne, jer upravo tu mogu da do izražaja dođu dobri dijalozi, razvoj likova i karakterna gluma. Problem s epizodom je što je bila neuravnotežena: mahnitog ritma kao na fast forvardu, sa bitnim scenama koje su surovo skraćene, a nebitnima koje su trajale predugo. Ton joj je bio usiljen, obrti petparački, a likovi su se ponašali k’o budale samo da bi se veštački podigla tenzija. Teleport služba se ubi od posla, do te mere da se Gejmotronu može prikačiti i SciFi etiketa. Radnja nikad nije bila predvidljivija, i šakom i kapom su se pozajmljivale fore iz nekih drugih žanrovskih sočinjenija, koje u svetu Džordža Martina štrče k’o polomljen palac.

Nikada ranije – uprkos svim glupostima sa kojima se serija rve od pete sezone – nisam imala tako snažan utisak da gledam fanfikciju, a ne adaptaciju. I to onu najgoru vrstu fanfikcije – takozvani Fix Fic, u kome autori, razočarani odlukama pisca i pravcem u kojem se razvija originalna radnja, reše da stvar preuzmu u svoje ruke i ispune sve želje sebi i drugima.

Sve se ovo ne bi dogodilo da je Debeli pisao na vreme, naravno.

Serija ima još dve epizode do kraja sezone da se iskopa iz ovog živog blata kakva je bila poslednja epizoda. Možda ću još koliko sledeće nedelje ponovo biti srećna skuvana žaba, videćemo. Ali posle „Eastwatch“, opet sam teški pesimista.

 

Na putu za Kraljevu Luku:

Živ je Džejmi, umro nije!

To smo, jašta, mogli i da pretpostavimo jerbo je ono padanje u dubine bilo dosta providan klifhenger, ma koliko efektan. Elem, Bron ga peca iz mutno Dunavo i saznajemo dve stvari: da je Džejmi vrlo dobro kapirao da je jurišanje na zmaja samoubilački poduhvat, i da je Bron čvrsto rešen da mu ne da d’umre  dok ne dobije svoj jebeni zamak.

Dok se njih dvojica cede – pobogu, gde li su to uspeli da isplivaju kad ih Dotraci nisu primetili i zarobili -Tirion šeta kroz pepeo i gleda spaljene zastave i ugljenisana tela. Nije mu prijatno. Kiseli izraz lica i unutrašnji konflikt uvod su u scenu koja sledi.

Estetski pozicionirana na vr’ brda, Deneris Targarjen se sprema da spaljuje ljude. Dok drži govor o tome kako nije došla da ruši i ubija, ultimatum koji nudi poraženim Lanisterima svodi se na to da je došla da ruši i ubija. Ono njeno ložačko lomljenje točka dobija očigledno značenje – u ime vrlog novog sveta, bez pardona će sravniti sa zemljom sve velike kuće Vesterosa. Jer može joj se.

Sva u crnom, sa krvožednim besedama i zmajem koji joj čuči iza leđa i čeka na komandu, Deneris izgleda kao zlikovac iz bajke – oličenje svega čime je Sersei plašila vesterosko plemstvo. Naravno da su neki vojnici pali ničice odmah, a neki čim je Drogon zarežao. Takođe, skidam kapu Rendilu Tarliju što je rešio da Targarjenki pokaže srednji prst. Premda seronja, Tarli je čovek sa snažnim osećajem za čast – a iz njegove perspektive, kakva god da je Sersei, Deneris je upravo pokazala da je pet puta gora. Gre’ota samo za Dikona – protraćen lik, a nakon prošlonedeljne epizode, momak je ekspresno postao favorit među fanovima (nisam jedina majke mi – iako sam morala da se tešim repriziranjem odabranih odlomaka iz „Black Sails“). Otac i sin u ime časti umiru u plamenu držeći se za ruke, i vidimo da Tirionu nije nimalo pravo što Majka zmajeva ne zna za milost i ič ne sluša savete. A u tom trenutku, tako tvrdoglava i ubeđena da silom i strahom mora da se nametne kao kraljica, Deneris me je najpre podsetila na – Džofrija.

Moraće da ozbiljno poradi na svom PR-u ako namerava da je Vesteros prihvati. Neće je običan narod – za koji se ona navodno zalaže – gotiviti ukoliko poslušnost uslovljava zmajskom vatrom.

 

U Kraljevoj Luci, deo prvi:

Džejmi stiže kući olupan i ofucan, duboko traumiran bitkom i ubeđen da je rat izgubljen. Sersei namerava da se bori do kraja, pa kud puklo. Vest da je Olena otrovala Džofrija prima sa svojim uobičajenim šizofrenim poricanjem svega što joj se ne dopada. Scena je kratka – kraća nego što bi trebalo, imajući u vidu emotivnu tenziju i značaj informacija koje blizanci razmenjuju – ali se drži, jer su Lina Hidi i Nikolaj Koster-Valdau vazda sjajni zajedno. Idemo dalje.

 

Na Dragonstounu, deo prvi:

Deneris se vraća sa svog piromanskog pohoda. Jovica je dočekuje na litici, dok mu se vijori ogrtač na vetru – fale samo violine u pozadini i kupidoni među oblacima. Ono što sledi je, ipak, prenerazilo Majku zmajeva – oprezan jer je i sam vlasnik zveri koja ujeda, Jovica pruža ruku i miluje Drogona po njušci. Trebalo je hrabrosti za takav gest, pošto je CGI odeljenje kreativno natrpalo zube i gde treba i gde ne treba. Mi gledaoci, fala bogu, znamo da to znači da je Drogon osetio Jovicino targarjensko nasleđe, ali u Denerisinim očima to ga čini idealnim kandidatom za oca njenih zmajosiročića. Deni će zatim provući repliku o nužnosti demonstracije sile kao sebi da se pravda, i pitati Jovicu za nož u srce – što je tema koju on i dalje izvrdava.

Pre nego što razgovor skrene u neugodnije vode, vraća se Ser Džora Mormont, zdrav k’o dren i spreman d’izgine za svoju Kalisi. Iako se nisu videli tek jednu sezonu, Deni mu pada u zagrljaj i na trenutak ga gleda kao da je spremna da uzvrati osećanja. Međutim, Ser Džori sve nade padaju u vodu kada ugleda Kralja na Severu pored svoje izabranice – jebiga, opet se našao neko mlađi i lepši ko će joj osvojiti srce, a on i dalje s ponosom može da nosi titulu Kralja Frendzone.

 

Na Severu, deo prvi:

Lete gavranovi. Bren se varguje. Armija mrtvih maršira – očigledno je da njih teleport služba bojkotuje, jer su od početka sezone napredovali jedva stotinak metara.  Noćni Kralj kaže „uja“. Bren se budi iz transa i brže-bolje šalje poruke o zombi apokalipsi, koje na sve adrese stižu brzinom k’o mejlove da je slao.

 

U Starigradu, deo prvi:

Veće meštara zaseda – Brenov mejl već je stigao u Starigrad, i vodi se rasprava o zombi apokalipsi. Iako Sem pokušava da ubaci svoja poslovična dva centa, meštri se mršte i odmahuju glavom. Suviše je suludo sve to. Mnogo im se više sviđa teorija da je zombi alarm  Denerisino lukavstvo kako bi svu raspoloživu vojsku navukla na Sever, a onda mirno zauzela ispražnjene južne zemlje.

Sa linijom radnje u Starigradu, D&D su hteli da potenciraju onu crtu Citadele koja kod Debelog preti d’izraste u centralnu teoriju zavere – meštri su skeptični prema svemu što se ne može naučno dokazati, i sistematski su radili na zatiranju magije, sujeverja i zmajeva. Naravno da se od takve Citadele ne može očekivati pomoć. Međutim, ovako prikazano, meštarsko veće je karikaturalno zadrto i nesposobno, i svodi se na onaj kliše iz akcionih filmova kada heroj mora da prekrši naređenja Saveta bezbednosti UN – ili sličnog beskorisnog birokratskog tela koje insistira na tamo nekim „pravilima“ – kako bi efikasno spasao dan. Fora je izlizana, i Citadela tako nešto nije zaslužila.

 

Na Dragonstounu, deo drugi:

Varis i Tirion utapaju tugu u alkoholu dok kukaju o vladarima koji se ne daju kontrolisati. Već smo navikli da je Tirion funkcionalni alkoholičar – boli to što se i Varis u’vatio za čašu. Dok Tirke pokušava da se opravda jer nije uspeo da iskontroliše Deneris u trenutku kad joj se baš diglo da spaljuje ljude, Varis uzvraća neprijatnim sećanjima na to kako je on ćutao dok je ludi Eris roštiljao po Kraljevoj Luci, pa sad jedva živi sam sa sobom.

D&D malo mnogo bacaju hintove da Deneris samo što nije prešla na mračnu stranu: sa svakom novom epizodom, sve je teže navijati za Majku zmajeva. Da li nas samo troluju, ili to zapravo ide nekud? Ono, pogledajte slučaj Džejmija Lanistera – Gejmotron je uspeo da jednog od najomraženijih likova preobrazi u miljenika publike. Zašto i razvoj u suprotnom pravcu ne bi bio moguć? Ako je zaista pretvore u otvorenog negativca do kraja priče, to bi bilo em u martinovskom duhu, em način da Gejmotron vrati svoju „ivičastost“ i opere se pred zahtevnijom publikom. Plus, donelo bi nam tešku opersku melodramu u osmoj sezoni – Targarjen protiv Targarjena, uz bonus poene jer su nesrećno zaljubljeni. Pa se tuku, svako na svom zmaju.

Opet, jedan pogled na komentare na ma kom sajtu posvećenom Gejmotronu dovoljan je da se uverimo kako se široke narodne mase i dalje nekritički lože na sve što Majka zmajeva uradi, praštajući joj i najgore postupke. Sad kada nemaju Debelog i njegove knjige da se iza njih sakriju, imaju li D&D muda da povuku nepopularne poteze i tako razgneve fanove, ili će se besramna željoteka nastaviti?

Za odgovor, bojim se, moramo da čekamo osmu sezonu.

Sekvenca na Dragonstounu se zatim bavi ratnim većanjem. Brenov mejl je stigao, i nikakva sila neće zadržati Jovicu da se ne uputi pravo u Istvoč, gde se predviđa glavni zombi udar – deo mene je aplaudirao kada je onako ekspertski odjebao Deneris. Pošto se pominje potreba za ujedinjenjem strana i angažovanjem čak i lanisterske vojske da se zaustavi zombi invazija, Tirion izlaže svoju zamisao kako ubediti Sersei da učini pravu stvar.

Mnogo volim Tiriona. A to kako ga je Piter Dinkledž oživeo obožavam – televizijski Tirion mi je čak i draži od knjiškog. Ali brate, aman zaman, njegov plan da se Sersei impresionira tako što će joj pokazati živog zombija jebeno je glup. Odavno serija nije iznela ideju tako razvedenu s mozgom – toliko je glupo da ne vredi ni trošiti reči na to koliko je glupo.

Naravno da je Jovica prvi morao da se zapljune da ide u lov na živog zombija iza Zida. I naravno da je siroti, očajni Ser Džora odmah morao da volontira da ide i on.

Pobogu.

 

Na Severu, deo drugi:

Severnjački lordovi nisu srećni što je KINNINDANORTH otiš’o na jug – gunđaju Sansi uz opaske da je onomad nju trebalo da izglasaju (kao što sam ja lepo rekla prošle godine). Iako Sansa tvrdi da podržava Jovicu u svemu,  Arja nije zadovoljna objašnjenjem. U dramatičnoj svađi koja sledi, u roditeljskoj sobi, videćemo da sestrinska ljubav nije dugo potrajala.

Sukob sestara spada u scene koje su me posebno iznervirale. Antipatije između Arje i Sanse jesu realne. Sestre se nikada nisu slagale, a godine razdvojenosti su ih još više oterale u krajnost koja se onoj drugoj ne dopada. Uprkos tome, one jesu na istoj strani – i obe su toga svesne. Utoliko njihov verbalni okršaj izgleda prenaglašeno, posebno jer Arja odbija da sasluša zdrav razum i uvaži Sansine argumente.

U čemu je Arjin problem? Zašto se ponaša kao zajapurena budala? Zašto je besmisleno paranoična, umesto da postavlja zaista neprijatna pitanja – kao, na primer, šta bi s Rikonom? Da li je ova svađa osnovana, ili je veštački nametnuta od strane pisaca, koji smatraju da je potrebno još frke na Severu?

Ono, ja prva otvaram šampanjac na kvalitetnu dramu, ali ovo je baš isforsirano. A ništa me ne čini tužnijom nego kada se likovi nasilno prilagođavaju potrebama zapleta, umesto da rade ono što prirodno proističe iz njihovog karakternog razvoja.

 

U Kraljevoj Luci, deo drugi:

Davos i Tirion stižu na plažu krijumčarskim putevima, svaki svojim poslom.

Prvi na tapetu je Tirion – njegov „baba za dedu, deda za repu“ plan podrazumevao je da Bron ubedi Džejmija da ubedi Sersei da je primirje zarad višeg cilja dobra ideja. Uz Bronovu pomoć, braća se sastaju u podrumu sa zmajevskim lobanjama, što im je prvi susret nakon više godina. Rezultat je, najblaže rečeno, razočaravajuć.

Na jednoj strani, Dinkledž i Koster-Valdau su odlični, a sam dijalog je pristojno zamišljen – Džejmi nije onako isključiv kao što je pretio da će biti, a Tirion, iako je nameravao da govori o politici, klizi u monolog o tome kako ga otac nije voleo, otkrivajući kako neke rane nikad ne zarastu. Na drugoj – scena je sramotno kratka. Tirion i Džejmi spadaju u likove u koje je publika investirana, a njihov se sukob gradio tokom više sezona – ovo što smo dobili je presečeno u pola rečenice i brutalno nam uskraćuje dramsku katarzu. Ua. Ne znam je li stvar zasrana u scenariju ili montaži, ali ko god da je kriv, sram da ga bude.

Kao da trlja so na ranu, sledeća scena sa Davosom nepotrebno je razvučena. Stari krijumčar nalazi Gendrija – vanbračnog sina Roberta Barateona, poslednji put viđenog kako vesla u slobodu krajem treće sezone. Zove ga na Dragonstoun, valjda jer Jovici treba neki majstor da svo ono zmaj-staklo pretvori u oružje. Jes’, lepo je ponovo videti Gendrija – ali je vraćen u priču „na mišiće“, samo zato jer su D&D rešili  da stave tačku na otvorene linije radnje. Na Davosovu upućenost u internet humor sam zakolutala očima – serija se previše trudi da bude vickasta. Gendri je takođe „slučajno“ odeven u žutu kovačku kecelju sa crnim flekama, kao poslednji živi Barateon – a to što vitla ratnim maljem kao pokojni mu otac jeste epski, ali i jeftino do bola.

Posebno je naporna sekvenca s komunalnom policijom na plaži, možda najgori trenutak cele epizode. Momenat traje li traje, vozeći se na veštačkoj napetosti i usiljenom humoru, da bi se završio forom koja je mogla i elegantnije da se uvede. Od takvog traćenja vremena me hvata muka. Zar je scena sa Tirionom i Džejmijem otaljana da bi više minuta otišlo na afrodizijak od ukiseljenih kraba? Nepravda.

Obilazak Kraljeve Luke završavamo sa Džejmijem, u spavaćoj sobi njenog veličanstva. Sersei – osmehnuta onoliko koliko zgrčeni mišići njenog Resting Bitch lica to dozvoljavaju – odjednom je spremna na „pametno ratovanje“ i primirje sa Deneris. Ubrzo otkrivamo i šta se desilo – kraljica je, naime, trudna. Posle dužeg vremena, čini joj se da ima nade i da će uspeti da zajebe proročanstvo. A Sersei koja ima za šta da se bori svakako je zanimljiviji – i opasniji – igrač.

Jadan Džejmi, bolje bi mu bilo da ga je pojeo zmaj.

 

Na Dragonstounu, deo treći:

Davos već pristiže sa Gendrijem na Dragonstoun. Uprkos mudrom savetu da ne otkriva svoje poreklo, Gendri će prvom prilikom da se predstavi kao Robertov sin – humor u ovoj sceni kao da je pozajmljen iz Marvelovih filmova, jeb’o ih Marvel, i po tonu nimalo ne priliči Gejmotronu. Jovica i Gendri dopali su se jedan drugom na prvi pogled – svaki sin svoga oca (uslovno rečeno), spremni da i sami postanu najbolji drugari. Jeste kul. Jeste. Ne poričem. Ali takođe odiše ljigavoštinom i čizom – dve stavke na koje je, nekada davno, Gejmotron bio imun, zbog čega smo se toliko i navukli na njega.

Konačno, ekspedicija polazi u avanturu iza Zida. Dok se opraštaju, Deneris posmatra Jovicu na isti zatreskan način na koji Ser Džora gleda u nju.

Naravno da su poveli i Gendrija sa sobom.

 

U Starigradu, deo drugi:

Jesam rekla da će one trule ’artije da se pokažu presudnim za radnju? Dok Sem rentuje jer će osedeti prepisujući beskorisne spise o tome koliko stepenika ima u Citadeli, Gili – od svih likova – otkriva jednu od najvećih „tajni“ serijala. Vežbajući čitanje, naglas sriče da se neki „Rager“ razveo pa ponovo oženio. Iako Sem ne konta značaj podatka, publici je i te kako jasno – R + L = J teorija je kanda potvrđena još prošle godine, ali sad nam je ispotiha bačena bomba kako je Jovica zapravo legitimni Targarjen, te pravi naslednik Gvozdenog prestola. Tetka ima da mu skače od sreće.

Na Starigrad stavljamo tačku još jednom od otužnih scena ove epizode. Razočaran jer niko ne ceni njegov intelekt i nespreman da se izbori za svoje mesto, Sem napušta studije išunjavši se u pola noći, pošto je pre toga pokrao pola knjiga u zabranjenom delu biblioteke. Na isti način je tako prošle godine zapalio iz porodičnog doma, nakon što je lapio dragoceni mač.

Pa jebem ti takav karakterni razvoj.

Nego šta bi, to je sve od Džima Broudbenta u Gejmotronu?

 

Na Severu, deo treći:

Arja uhodi Maloprstića po Vinterfelu, primenjujući svoje neverovatne nindža veštine. Preturajući po njegovoj sobi, Arja lako – previše lako – nalazi izvesno staro pismo koje je Maloprstić navodno hteo da sakrije. U pitanju je poruka iz prve sezone, kada je Sersei naterala Sansu da pozove Roba na predaju. Iako je poruka dobrano bajata, jaz između sestara se produbljuje.

Sekund kasnije, otkrivamo da Maloprstić igra svoje igrice, te da je namerno namestio Arji šta da pronađe. Međutim, za majstora manipulacije kakav je on nekad bio, ovakva klopka je previše očigledna i amaterska.

Zar su Arju u prošloj sezoni previše udarili motkama u glavu, pa se sad naprasno zaglupela i ništa ne kapira šta se oko nje dešava?

 

Završnica:

Ura za teleport! Jovica, Džora, Gendri i Davos već su stigli do Istvoča, gde ih čeka Tormund. Nakon što je reda radi odgunđao svoje – čak i on uviđa do koje mere je lov na zombija glupa ideja – Tormund se pridružuje Družini bez prstena na putešetsviju iza Zida. A u ćorki, pod ključem, nalaze se još neki igrači koji su došli k’o poručeni za ekspediciju – Braća bez gaća, tojest Toros, Berik i Šandor, jerbo spala knjiga na tri slova.

Postoji mnogo razloga za neprijateljstvo među ljudima okupljenim u Istvoču. Braća bez gaća su prodala Gendrija Melisandri za roštilj. Tormund zamera starom Mormontu što je Divljake satirao bez milosti. Šandor mrzi ceo svet. Jovica je Džori glavna konkurencija. A opet, svi žele u misiju preko Zida.

Na Jovici je da ih ujedini – njih sedmoricu, sedam jebenih samuraja, FRP ekipu, Tarantinov tim, Ocean’s 11, Suicide Squad, još jedan kliše nasilno presađen iz nekog drugog žanra – pa da se krene u avanturu koja će doneti mnogo akcije i okupirati veći deo sledeće epizode. Čak je i trejler za iduću nedelju više nalik na letnji blokbaster, a ne na TV seriju koja se za Emije takmiči u kategoriji drame.

Uz ložački prizor sedmorice balvana koji hrle smrti u zagrljaj, fala bogovima, završavamo za ovu nedelju.

 

Fotografije: HBO