Pola sezone već je za nama. Kuku majko, baš prebrzo ide.

 

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

 

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurabani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

 

Epizoda 04 – Spoils of War

 

Disklejmer: Spojler, iako sam sigurna da ste do sad epizodu gledali dva puta – prvo procurelu u tetris rezoluciji, a onda i legalni HD jer su pojedine scene zaslužile da se isprate na velikom ekranu.

 

Opšti utisak:

Znate li kako skuvati živu žabu?

Ako bacite žabu u lonac sa ključalom vodom, naravno, opeći će se i iskočiće. Ne može tako. Potrebno je staviti žabu u hladnu vodu – da se lepo smesti u lonac, da se opusti, da joj bude udobno. Onda, lagano, mic-po-mic, da žaba ne oseti, zagrevajte vodu. Žaba će da miruje – biće joj prijatno u loncu, postepena vrućina joj neće smetati. Neće ni sumnjati da joj se nešto pogano dešava. I dok se osvesti da je postalo pretoplo i da voda oko nje ključa – već će uveliko biti skuvana. A vama ostaje pun lonac supe od žabetine.

Pre nego što pomislite da sam totalno odlepila i skliznula u nebuloze k’o Maloprstić sa prošlonedeljnom besedom o kvantnoj fizici, priča o kuvanju žive žabe zapravo ima poentu. Naime, prethodne dve epizode – „Queen’s Justice“ i jučerašnja „Spoils of War“ – navele su me da shvatim da su me D&D skuvali k’o žabu. Postepeno. Lagano. Iz sezone u sezonu. Da, bilo je dana kada sam se nervirala, gunđala, rentovala po internetima, svađala se s televizorom – sve više, kako su godine prolazile – ali i dalje me je svaki dobar trenutak navodio da seriji progledam kroz prste za gomilu idiotluka. I dalje sam je pobožno pratila, s nestrpljenjem odbrojavajući do sledeće epizode. A kako su sezone odmicale a idiotluci bivali sve učestaliji, tako su se i moja očekivanja spuštala, postepeno i lagano.

I sad, u ovoj završnoj fazi, kada je serija uveliko ostavila u prašini Debelog i njegovo nezavršeno pisanije, razvela se od zakona logike, fizike, ekonomije, medicine, geografije (naročito geografije), pa čak i dramaturgije, pogazila sopstveni kanon postavljen u prvim sezonama, simplifikovala radnju do bola, a kao glavni kriterijum u narativu nametnula melodramu, spektakl, faktor šoka, ložanu i želje gledalaca – meni je do jaja.

Ima nečeg katarzičnog u spoznaji da ste skuvana žaba – da su vam očekivanja na dnu, da „martinovski realizam“ više nije faktor, da je sve otišlo u tandariju još davno, i da nema ničeg lošeg u tome da se prepustite ložani, spektaklu i željoteci, jer ih u ovoj fazi pobediti nećete.

Zato više ne mogu objektivno da prosudim da li je „Spoils of War“, sa onakvom završnicom, zaista jedna od najboljih epizoda do sada, ili sam ja do te mere otupela kada je Gejmotron u pitanju, da mi sve što nije totalni idiotluk deluje veličanstveno.

A bilo je, vala, veličanstveno.

 

Na putu za Kraljevu Luku, deo prvi:

Nastavljamo tačno tamo gde smo stali prošle nedelje: lanisterske snage karavanom prevoze ratni plen iz opljačkanog Hajgardena. Uprkos pobedi, mučeni Džejmi deluje mizerno. Bron – njegov najbolji drugar koji radi za platu – primećuje da je Kraljeubici  neko srušio sneška, ali ga to ne sprečava da gunđa kako još nije dobio obećani zamak i nevestu plave krvi. Nakon ogorčenog dijaloga koji otkriva kako Džejmi vrlo dobro kapira da Sersei neće ući u istoriju kao veliki prosvetitelj i pomiritelj, Rendil Tarli i sin mu Dikon dolaze da saopšte kako je potrebno poharati još poštenih poljoprivrednika u okolini Hajgardena.

A sad mala digresija.

Ne verujem da je mnogo ljudi primetilo, jer nije to lik na koga se obraća pažnja, ali Dikona Tarlija ove sezone tumači drugi glumac. Novi delija nije anonimus – u pitanju je Tom Hoper, britanski TV glumac u usponu, najpoznatiji po jednoj od glavnih uloga u piratskoj sapunici „Black Sails“. Iznenadila sam se što ga vidim u tako minornoj roli. S obzirom na glumačku promenu, kao i na to da su se D&D potrudili da u ovoj epizodi primetimo Dikona kao osobu (lep, hrabar, dobar i glup, ni nalik na seronju od taje), pitam se da li do kraja sezone spremaju nešto s Tarlijem juniorom – ili jebiga, nisu mogli da na’vataju istog glumca k’o prošle godine, a Hoper im je bio pri ruci. Videćemo.

(Uzgred, ukoliko se Debeli, nakon lošeg iskustva s time šta se desi kad odobriš ekranizaciju nezavršenog dela, ikada bude odvažio na adaptaciju „Viteza Sedam kraljevstava“, sa svojih preko dva metra, onim ramenima i facom mačo dobrice, Tom Hoper bi bio idealan kandidat za Ser Dankana Visokog. Samo kažem.)

 

U Kraljevoj Luci:

Sersei Lanister, prva svog imena, hvali se predstavniku Gvozdene banke Međunarodnog Monetarnog Fonda kako je s ukusom redekorisala palatu. U čuvenoj sobi s mapom, Sersei drži nov monolog Sith Lorda/Diznijevog negativca, gde otvoreno kaže kako želi da kontroliše svaku dušu u Vesterosu. A dokle god bude redovno plaćala, MMF će joj sa zadovoljstvom nuditi usluge reprogramiranja kredita. Možda se i Zlatna četa uključi u igru.

 

Na Severu, deo prvi:

Obilazak Severa počinjemo neobičnom scenom između Maloprstića i Brena. Lord Bejliš – najveći dosadašnji gubitnik ove sezone kada je karakterizacija u pitanju – patetično pokušava da se Brenu postavi kao stabilna, očinska figura. Posmatrati ga do koje se mere ponižava je bolno. Dok drži slovo o tome kako je Vesteros utonuo u haos, Brendon – odnosno ono što je od Brena ostalo – uzvraća replikom koja nam je dobro poznata: „Chaos is a ladder“.

Na jednoj strani, lepo je videti da D&D zaokružuju radnju i podvlače motive iz prvih sezona, kako bismo stekli utisak da je došlo vreme da se priča privede kraju. Na drugoj – to što je serija uradila od Maloprstića je zločin protiv čovečnosti za koji neko treba da krivično odgovara, i ovaj opsesivni pičkopaćenik nejasne motivacije odavno više ne liči na majstora intriga i manipulacija koji je nekada davno izgovorio „Chaos is a ladder.“ Blargh. Jedini bitan zaključak je da je Bejliš Brenu poklonio onaj bodež od valirijskog čelika iz prve sezone.

Scena koja sledi je unela nešto više emocija. Mira Rid dolazi da se pozdravi sa Brenom – rešila devojka d’ide kući, ko bi je krivio. Bren je robotski hladno otkači uz mlako „hvala“, na šta Mira brizne u plač. Zar su sve one žrtve pale i ljudi pomrli za jedno nezainteresovano „hvala“? Ovde vidimo do koje mere je Brendon „mrtav iznutra“ i kolika je bila cena pretvaranja u Trookog gavrana – i nije prijatno. A Mira zaslužuje aplauz, kao jedan od retkih „suvišnih“ sporednih likova koji su priču napustili svojom voljom, a ne tako što ih je počistila gvozdena metla.

Konačno, dolazimo do trenutka koji veći deo gledališta s nestrpljenjem očekuje od 2011: Arja Stark se vraća u Vinterfel.

Ako se ja pitam, scena sa stražarima nije nimalo zabavna. Vozi se na jeftinu foru i predugo traje – da, znamo da je Arja pametna a stražari glupi, i jasno nam je da je to još jedan odjek iz prohujalih sezona, ali brate, zar zbog toga da nam Glupan i Tupan oduzimaju dragoceno TV vreme? Mnogo je interesantnije to kako Arja doživljava povratak kući – poziva se na imena ljudi koji su odavno mrtvi, starkovske zastave na zidinama posmatra s jednakom dozom nostalgije i otuđenosti, a kroz njene oči, Vinterfel odjednom izgleda maleno, kao provincijska prćija. Ali je ipak i topli dom.

Susret sa Sansom u kriptama urađen je s emotivnom elegancijom. Sestre se nikada nisu volele, a put po mukama u proteklih sedam godina još više ih je udaljio. Čak su, na izvestan način, izrasle upravo u ono što se onoj drugoj ne dopada – Arja je cica ubica sociopatskih sklonosti, a Sansa ogorčeni političar Serseine škole. Međutim, opet će pasti jedna drugoj u naručje, ma koliko nespretno – volele se ili ne, vučice su ipak na istoj strani, i upravo je šeprtljavost tog zagrljaja ono što ga čini autentičnim. Kao i sa Brenom u prošloj epizodi, dopada mi se kako su starkovski susreti prikazani bez patetike i senzacionalizma. Upravo time se stvara utisak valjane porodične drame, a ne da se manipuliše osećanjima gledalaca.

I obe se slažu da spomenik u kriptama ne liči na blaženopočivšeg Neđu – tačno, izgleda kao plastična akciona figura Boromira još dok je „Družina prstena“ bila aktuelna.

Emotivna prigušenost se nastavlja i u bogošumi, gde se Arja, Sansa i Bren prvi put okupljaju od samog početka serije. U mnogome, i ovo nalikuje na godišnjicu mature: niti su oni isti ljudi, niti vode iste živote, niti je moguće da nastave tamo gde su stali kada su se poslednji put videli, ali dele jednu davnu bliskost i žal za mlados’. Scena odiše prikladnom melanholijom, a element najbitniji za radnju je to što je Bren poklonio Arji Maloprstićev bodež, kao da unapred zna za šta će joj poslužiti. Dotični bodež je baš u fokusu ove sezone – još ga je u prvoj epizodi Sem video u knjigama starostavnim, a Čehovljev zakon kaže da puška koja visi na zidu u prvom činu mora da opali do poslednjeg.

A što mali Rikon onako pogibe, to niko ni da pomene.

 

Na Dragonstounu, deo prvi:

Sekvenca na Dragonstounu počinje anahrono-milenijalskim razgovorom između Deneris i Misandei, u kome vidimo da su i one cure koje bi da tračare o momcima k’o da su iz jedne druge, matorije HBO serije o četiri drugarice u Njujorku. Dok  Deni uverava Misandei da će joj se Sivi Crv vratiti, prevoditeljka sa Naata svojoj kraljici nesuptilno namiguje kada Jovica dođe da joj pokaže prirodne lepote zmaj-stakla u pećini.

Odlazak u pećinu je scena koja mi se najmanje dopala u ovoj epizodi. Jes’ pećina je baš lepa, ali to je otprilike to. Oni praistorijski crteži kojima Jovica dokazuje da nije odlepio i da Vesterosu zaista preti zombi apokalipsa previše su tu k’o poručeni – mogu da zamislim sirotog Davosa koji je noć proveo škrabajući po zidovima ne bi li svom kralju dao nove argumente. A za razliku od prvih susreta, seksualna tenzija između Deni i Jovice – tetke i bratanca, da podsetimo – ovoga puta bila je prenaglašena. Kako on izgovara reč „together“, kako joj drži lakat dok usmerava baklju, kako njoj drhte usne dok ga sluša – falila je samo muzika iz pornjave. Sve je toliko forsirano da sam se na trenutak ponadala da oboje glumataju ne bi li videli ko će prvi da popusti, samo Jovica je previše pošten za tako nešto, a Deneris previše bahata. U svakom slučaju, sada je izvesno, romant’ka nam ne gine. Jao si ga nama.

Po izlasku iz pećine, Tirion i Varis imaju jednu dobru i jednu lošu vest za svoju kraljicu. Dobra vest: osvojili su Kasterli Rok. Loša? Izgubili su sve ostalo.

Sledi napad histerije, siktanja i padanja u belu penu koji dobro podvlači da se Deneris malo mnogo primila na vlast – ’oće da povede zmajeve na Kraljevu Luku pa to ti je, ko jebe kolateralnu štetu. U tome, suštinski, i nije bolja od Darth Sersei – samo je okružena pametnijim ljudima koji je smiruju, umesto da dolivaju ulje na vatru. Otuda je onoliko i odvratna opaska koju je uputila Tirionu – nizak udarac, prljav i nezaslužen, i ja sam ponovo dobila poriv da gađam Deneris stolicom u glavu.

Pošto odbija da posluša Varisa i pogotovo Tiriona, Deneris se okreće ka Jovici, koji deluje kao da bi radije bio bilo gde samo ne na toj plaži. Savet koji joj on daje je tačno ono što je trebalo da čuje – a pošto je lepo momče s tužnim očima, a ne ćelavi evnuh ili kepec s ožiljcima, naravno da će Deni hteti njega da impresionira.

Jesam li ja jedina koja se nadala zanimljivom političkom braku između Deneris i Tiriona?

 

Na Severu, deo drugi:

Druga poseta Severu znatno je kraća. Služi da Arja i Brijena dobiju svojih pet minuta za uveseljavanje publike, uz maestralni sparing duel između rouga i paladina. Arja se mnogo bolje snalazi s Iglom i novostečenim bodežom nego u prošloj sezoni kad su je tukli motkama tokom one Karate Kid katastrofe, ali ni Brijena nije za bacanje. Dok se đevojke tabaju, sa zidina ih posmatraju Sansa i Maloprstić. Sansi se ne dopada to što vidi – kao da se oseća nesigurno jer je muškobanjasta mala sestra izrasla u nindžu iz video igara, a ona za sobom ima dva propala braka i previše pogrešnih odluka. Blago Maloprstiću, moraće neko da je teši.

 

Na Dragonstounu, deo drugi:

Dragonstounski romkom se nastavlja tako što Davos proziva Jovicu da se previše zagledao u kraljičinu „dobru dušu“.  Od celog dijaloga, najviše je valjalo gramatičko podsećanje na pokojnog Stanoja – i dalje ne mogu da oprostim seriji šta uradi s tim čovekom. Davos se, izgleda, malo previše zagrejao za mlađahnu Misandei, i u razgovoru koji sledi slušamo ne samo o bračnim običajima na ostrvu Naat, nego i o tome koliko je Deneris dobra, pametna i plemenita. Pošto se u ovoj fazi to slabo naslućuje iz njenih postupaka, scenario mora da nam crta da se targarjenska kraljica Sedam kraljevstava sve vreme bori za slobodu i društvenu pravdu.

Sekvenca se okončava Teonovim dolaskom na Dragonstoun. Pošto sirotog Smrdu svi tuku, naravno da je i Jovica morao da ga opauči. U nizu susreta likova koji se nisu videli godinama, ovaj je nekako najmanje impresivan.

Teona do kraja serije čeka neko veliko delo kojim će uspeti da iskupi svoju besmrtnu dušu, u to sam sigurna. Ali, njegov sadašnji dolazak poslužio je samo da podvuče kako Deneris više nije u zamku.

 

Završnica:

Kraj epizode nas vraća na prvu scenu – Džejmijev karavan sa ratnim plenom i dalje je na putu za Kraljevu Luku. Od Rendila Tarlija saznajemo da je zlato stiglo u grad – MMF ima da skače od sreće. Taman kad se učinilo da je pljačka Hajgardena uspešno okončana i da su Lanisteri skorovali još jedan poen, čuje se galop na horizontu. Onaj „oh crap“ izraz lica kada su Džejmi i Bron shvatili šta ih čeka zaista je neprocenjiv.

I krećemo.

Dosta smo se bitaka nagledali u Gejmotronu, a serija je podigla standarde masovnih scena akcije za televizijsku produkciju. Međutim, ništa do sad nije bilo tako napeto, krvavo, haotično, emotivno i jebeno fenomenalno kao „Spoils of War“. Ne samo što konačno vidimo zmaja u akciji, već je ovo i prva bitka u kojoj, zapravo, može da se navija za obe strane – Deneris i ekipa su zvanični „pozitivci“ serije, a u uglu Lanistera našli su se opšte popularni Bron i mučeni Džejmi. Ko god da zagine, nije svejedno.

Neću da ulazim u logičke probleme bitke (’de je koji kurac izvidnica, kako su se ovi divljaci điha-điha-čet’ri-noge ekspresno teleportovali do karavana, otkad su Dotraci imuni na vatru, zašto je Džejmi vukao Kajburnov samostrel sa sobom umesto da ga ostavi u Kraljevoj Luci gde se očekivao napad, šta bi s onim da dotrački stil borbe ne fercera na oklopnu pešadiju, i tako bliže i dalje). Taj brod je otplovio. Samo ću, kao temeljno skuvana žaba, da se zavalim i uživam koliko je prokleto kul sve ispalo.

Od prve scene koja kao da je pozajmljena iz vesterna stare škole u kojoj napadaju Indijanci a karavan doseljenika mora da se brani, do trenutka kada se Deneris na Drogonu stuštila na lanistersku vojsku, sve je gradilo spektakl u kome su se grizli nokti i sedelo na ivici stolice. Budžet se nije štedeo, CGI je bio na nivou, a navodno je epizoda oborila rekord po broju kaskadera zapaljenih za jednu scenu. Zmaj na bojnom polju nije razočarao, i očigledno je da su se D&D inspirisali Martinovim opisima „vatrenog polja“ kada je Egon Targarjen, prvi svog imena, pokorio Vesteros. Upravo u tome se i ogleda emotivna jačina ove bitke – koliko god da je zmaj moćan, a Deneris ona na čijoj strani su simpatije većeg dela gledališta, jezivo je posmatrati lanisterske vojnike kako vrište, gore, trče u panici i dozivaju majku dok se pretvaraju u pepeo. Da podsetim, baš je ova sezona postavila iste te lanisterske vojnike – Eda Širana i drugare – kao pitome momke koji vole svoju staramajku, iz hobija prave kupinovo vino, i raduju se tek rođenom detetu za koga bi lepo bilo da je devojčica, jer devojčice ostaju uz ostarele roditelje, dok dečaci odlaze da ginu u tuđim ratovima.

A izginuše ih stotine.

Dikon Tarli (za čiju sam sudbinu posebno zabrinuta, jer Tom Hoper) spasava Džejmiju život. Zalihe hrane bivaju uništene. Bron – baja nad bajama, svaka mu se dala – gubi svoje zlato, ali ostaje uz Lanistere. Kajburnov samostrel ne daje željene rezultate – jes’ ranio i prizemljio zmaja, ali zver je i na tlu opasna, a razbucala je sokoćalo jednim potezom repa. Tirion – siroti, siroti Tirion sa čijim položajem publika najpre može da se poistoveti – sve vreme posmatra iz daljine dok mu se srce cepa. Ako je i želeo da pokori kuću Lanister, nije priželjkivao masakr – pogotovo ne tako da i Džejmi nastrada.

Upravo je na Džejmiju potez očajnika kojim se zatvara epizoda.

Videvši da je Deneris na zemlji gde pokušava da Drogonu izvuče strelu iz ramena, Ser Džejmi Lanister hvata koplje i svom silinom se zaleće ka zmaju. Ono kao, nožem na tenk.

Glup potez? Prilično. Iako bi se Deninom smrću završio rat, šanse za uspeh su male, a pogibija izvesna. Međutim, meni je izgledalo kao da je kamikaze juriš upravo ono što je Džejmi želeo. Nakon svega – razbucane časti, mrtve dece, poludele sestre, neprijatnih istina, nespremnosti da se povuku konačni potezi i budućnosti koja ne sluti na dobro – ništa mu nije ostalo. Herojska smrt je elegantan izlaz. Ako od njega i ostane šaka pepela, bar će ući u pesme kao ona budala koja je kopljem jurišala na zmaja – i neće morati da se suoči sa Sersei.

Kao i Tirion, gledala sam scenu kroz prste, vičući na Kraljeubicu da je idiot.

A onda, u poslednji čas, Bron iskače iz levog ugla i za dlaku sklanja Džejmija od zmajevske vatre, gurnuvši ga u jezero.

Završna scena epizode je kako fensi lanisterski oklop i zlatna ruka vuku Džejmija na dno.

A ja evo majke mi ne znam kako ću dočekati sledeću nedelju.

 

Fotografije: HBO