Vreme leti, i već dođosmo do treće ovogodišnje epizode Gejmotrona – takoreći pola sezone. Kao što sam obećala, ovoga puta tekst ne kasni, te po planu i programu možete pripremiti svoje jutarnje kafe i prepustiti se GoTovanju. Pa da počnemo.

 

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

 

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurabani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

 

Epizoda 03 – Queen’s Justice

 

Disklejmer: Spojleri – jer GoTovanje tome i služi.

 

Opšti utisak:

Prve dve epizode sedme sezone nisu same po sebi bile loše, ali se u njima lepo videlo šta ne valja s Gejmotronom otkako se otkačio od knjiškog predloška. Sa trećom, evo najzad valjanog poglavlja – i to ga, o iznenađenja, potpisuju lično D&D. U „Queen’s Justice“, stvari se dešavaju ali nemamo utisak da idu prebrzo, preokreti su u skladu sa likovima i njihovim okolnostima, dijalog zvuči kao da ljudi razgovaraju a ne kao da recituju floskule ne bi li ubrzali radnju, a metla radi punom parom – iako, za divno čudo, nije gvozdena. Pomaže to što su ključne scene poverene glumcima s najviše kapaciteta – Piter Dinkledž se ponovo ponaša kao Tirion (kako mi je to nedostajalo), Lina Hidi dominira, Nikolaj Koster-Valdau ubedljivo prodaje Džejmija koji ne zna šta će sa sobom dok D&D ne znaju šta će s njim, Lajam Kaninghem zrači šarmom radničke klase, a posebne pohvale idu gospođi Dajani Rig, čija me je gluma dovela na rub suza (poslednji put sam uz Gejmotron plakala još kada je pokojni Neđo odsekao glavu onom vuku, pa vi vidite). Gotovo da nemam zamerke na „Queen’s Justice“. Čak su i likovi koje ne volim u ovoj epizodi bili pristojni – prvi put posle dužeg vremena nisam osećala poriv da Deneris gađam stolicom u glavu.

Nažalost, iskustvo je pokazalo da posle svake epizode koja mi se dopadne sledi jedna za udaranje glavom o zid, tako da se već psihički pripremam na to šta nas čeka sledeće nedelje. Dotle barem mogu da uživam u svim dobrim momentima iz ovog poglavlja –a vala bilo ih je.

 

Na Dragonstounu, deo prvi

Uvodna sekvenca na Dragonstounu traje čak 20 minuta – dobru trećinu epizode – što je razumljivo, s obzirom na to čime se bavi.

Za početak, teleport služba Vesterosa radi k’o švajcarski sat, te ekipa sa Severa ekspresno stiže na Dragonstoun. Tirion i Jovica se pozdravljaju kao stari ali otuđeni školski drugovi, Davos neuspešno pokušava da ćaska sa Misandei, a dotrački vojnik koji im je pokupio oružje liči na kosplejera Kal Droga s lošom perikom. Kada svita pođe prema zamku, nebom prolete zmajevi. Nešto su mi majušni, imajući u vidu da na promotivnim fotkama deluju baš iždžikljalo (ili je to samo Drogon?), ali dovoljno su impresivni da Jovica i Davos napune gaće – što je, bez sumnje, Deneris i nameravala.

Dok se gosti pentraju ka zamku, sa litice ih posmatraju Varis i Melisandra, dvoje likova koji su po mnogo čemu slični – bivši robovi koji su se dočepali moći, uvek u ulozi sivih eminencija, radeći pre svega za viši cilj i dobrobit kraljevstva. Valjda se zato toliko ne gotive. Melisandra, i dalje neobično ranjiva, najavljuje da napušta Vesteros – ali da će se vratiti da u njemu umre, jer joj je tako suđeno, baš kao i Varisu. Ura za još proročanstava.

Zatim, u prestonoj dvorani Dragonstouna, konačno se susreću poslednjih dvoje Targarjena – iako je to činjenica sa kojom su za sad upoznati samo Bren i gledaoci. Upravo ovo su milioni fanova širom sveta priželjkivali godinama, otkako je serija počela s emitovanjem. S obzirom na sklonost D&D da udovoljavaju publici, koja se sve više ispoljava kako vreme odmiče, bila sam veoma skeptična kako će sve d’ispadne.

Kako smo se nadali, dobro smo se udali.

Scena je začuđujuće antiklimaktična. Prizemna je, uz mrvu spontanog humora, blaženo lišena pompe i fan servisa, bez krupnih kadrova i epske muzike – nije bilo onog kičastog „ta-da!“ faktora koga sam se pribojavala. Dijalog koji se vodi je suv i racionalan, teče logično, primeren je okolnostima i dosledan televizijskoj karakterizaciji likova – od Deni i Jovice, do Tiriona i Davosa. Pod uticajem Tirionove dresure Deneris se manje ponaša k’o kreten, premda ne odstupa od kraljevskih zahteva, a Jovica je smotan k’o sajla dok bulazni o zombi apokalipsi, sve dublje se ukopavajući. Ma koliko se Tirion i Davos trudili da poguraju pregovore, očigledno je da su Majka zmajeva i Kralj na Severu zapali u ćorsokak – ne veruju jedno drugom i nisu spremni na ustupke.

Sastanak se prekida kada Varis, nimalo diskretno, uleti da saopšti Deneris kako joj je Juron Grejdžoj razbucao flotu k’o Panta pitu. Taman na vreme da se pripremi teren da Targarjenima očajnički zatrebaju novi saveznici.

 

Negde na moru:

Siroti Teon. Jesu ga njegovi Grejdžoji upecali iz mora, ali su ga isto tako pročitali da se nije baš pretrgao da izbavi Ašu Jaru iz strikinih kandži. I sad je opet prezren, odbačen i bez pribežišta. Kome li će se okrenuti?

 

U Kraljevoj Luci:

Gorepomenuti strika Juron trijumfalno ujahuje u grad – čak mu je i konj imao mejkover pa sad izgleda k’o nešto čime bi se i Nazguli ponosili. Narod mu razdragano kliče – isti onaj narod koji  je navijao da se odseče glava Nedu Starku, pokušao da rastrgne Džofrija i siluje Sansu, i gađao Sersei trulim paradajzom dok je hodala gola, a u čijem interesu se Varis bori za bolji svet. Srećom pa je Juron rođena rok zvezda i uživa u manipulisanju masom.

Dok Sersei sedi na tronu u novoj ’aljini koja izgleda kao nešto iz „Crnog labuda“, Juron uručuje svoj poklon – Grozna Žena iz Dorne i Užasna Ćurka broj 3, upakovane s mašnicom. Ovo je dovoljno da mu obezbedi pristanak na brak, ali tek kada se rat završi. Dotle, neka se zadovolji brzopoteznim imenovanjem za komandanta kraljevske mornarice – što Juron šarmantno prihvata, ne propuštajući priliku da Džejmiju pomeri dupe od podjebavanja.

Uprkos kempu i klišeiziranosti, moram reći da mi je za sada Juron osvežavajuće zabavan. A primetila sam da među knjigočitačima nisam jedina pomislila na Orejna Votersa, problematičnog pseudolordčića kome je u „Gozbi za vrane“ Sersei poverila titulu Gospodara brodova – samo da bi je on spektakularno ispalio i pobegao sa njenom flotom da gusari dalekim morima. Sad kada je Juron dobio ono što je suštinski hteo – Aša Jara je u lancima, Teon obezvređen, a kruna čvrsto stoji na njegovoj glavi – može li prirediti Sersei sličnu ujdurmu? Ili zaista priželjkuje lanistersku kraljicu i sve što s tim brakom ide?

U tamnici, nedugo potom, Grozna Žena i Užasna Ćurka čekaju svoju sudbinu. A s gadošću koju je za njih pripremila, Sersei je nadmašila sebe.

Lina Hidi u slast žvaće scenografiju dok izvodi najnoviji monolog bondovskog negativca. Neispavana jerbo noći provodi smišljajući na koje muke da baci neprijatelje, propisno prsla i ogrezla u paranoju, Sersei je u ovoj sceni zla, zastrašujuća, slomljena i tragična, a Hidijeva veličanstveno balansira između toga da se gadimo njenog lika, i da saosećamo s njenim bolom. Mirsela – kći jedinica i najbezazleniji Lanister od svih – očigledno je bila Serseino omiljeno dete, i za to će Dorna da plati.

Da se razumemo, Grozna Žena i njena bad pussy ćerka najpotrošniji su i najneomiljeniji preostali likovi na strani „pozitivaca“. Mnogi su priželjkivali njihovu smrt. Međutim, odlazak na ovaj način po prvi put je uspeo da izmami tračak sažaljenja za pogane Dornjanke. Sersei je, naime, otrovala ćerku istim otrovom koji je Elarija svojevremeno primenila na Mirseli – a zatim je majci obećala da će je prisilno održavati u životu, da gleda kako joj dete umire i leš se raspada, dok ne ostanu samo kosti na koje pada prašina. Ako to nije zlo, ne znam šta je. Bonus kripi poeni idu na to što je, u napadu vidno dobrog raspoloženja, Sersei iz tamnice odjurila pravo u spavaću sobu da seksualno napastvuje Džejmija.

Koji je i dalje voli k’o zatravljeni tinejdžer i razneženo je gleda dok spava. Kuku.

Do kraja sekvence u Kraljevoj Luci, vidimo da je Sersei uvela novi dres kod za svoje dvorske dame, da se toliko primila na vlast da više ne krije svoju tvincestuoznu romansu, kao i da je svakojake fore pokupila od pokojnog taje, jer je s trulim kapitalistom koji predstavlja Gvozdenu banku iz Bravosa i te kako umela da pregovara. Kada se na kraju prošle sezone samoproglasila za kraljicu, ono „long may she reign“ zvučalo je gotovo komično. Međutim, Sersei za sad pokazuje da je jača nego što se očekivalo – kao i daleko sposobnija od one površne, pijane glupače iz Martinovih knjiga. Što ne znači da će joj rok trajanja biti iole duži.

 

Na Dragonstounu, deo drugi:

Jovica i Tirion se samosažaljevaju u duetu – odnosno, Jovica je taj koji se ekspertski samosažaljeva, dok mu se Tirion divi kako je do perfekcije izbrusio tu veštinu. U dijalogu koji sledi, Tirion konačno uspeva da iščupa od Jovice kako može da mu pomogne, a Dinkledž blista u ulozi – nakon što ga je mirinski podzaplet gušio dve sezone, vratio se Imp koga znamo i volimo. Sumnjam da će Tirion ikada ponovo biti junak svoje priče – taj brod je otplovio kada je ustrelio taju na klonji – ali divno je dobiti ga nazad, makar mu do kraja serije jedina funkcija bila d’uteruje zdrav razum u lude glave. U istom duhu, Tirion rihta Deneris da popusti i dozvoli Jovici d’uzme zmaj-staklo – što je, ako se iko seća, i bio glavni razlog da se Kralj na Severu uputi na Jug, samo se Jovica malo iznervirao pa se zaglupeo.

Pošto ih je Tirion oboje propustio kroz šake, na stepenicama Dragonstouna Jovica i Deneris posmatraju zmajeve i prvi put razgovaraju nasamo, spuštenih gardova. Srećom, i ova scena teče bez previše krindža, uz neusiljen dijalog u pristojnoj interpretaciji Klarkove i Haringtona – koji spadaju u najslabije karike u glumačkoj postavi Gejmotrona. Sad, kuda će dalje D&D voditi odnos Jovice i Deneris, ostaje da se vidi. Znamo za šta fanovi navijaju.

Nadam se da se to neće desiti. Kod Martina ne bi prošlo. Mada, ako sam nešto naučila u protekle dve sezone, to je da odavno nije bitno šta kod Debelog ne bi prošlo – bitno je za šta fanovi navijaju.

 

Na Severu:

Sansa pokazuje da je nisu za džabe od malena vaspitavali da bude velika dama i gazdarica u svom zamku – njene instrukcije za pripremu Vinterfela za zimu efikasne su i precizne. Maloprstić prosto puca od ponosa. To ga, doduše, neće sprečiti da izrecituje bizaran monolog o političkom taktiziranju zasnovanom na kvantnoj fizici i načelima multiverzuma. Premda zvuči nebulozno, govor ubada u suštinu i čini se da Sansa upija svaku reč. Između Maloprstića i Serseine škole političkih nauka, Sansa raste u propisnog paranoika, i baš me interesuje kako će se njen razvoj u ovom pravcu uklopiti u dalju radnju.

A onda, glasnik donosi vesti na koje će svim Severnjacima zaigrati srce u grudima – još jedan Stark vratio se kući. Ne, nije Arja – teleportovanje ipak ne radi toliko brzo – već Bren, za koga je ceo Vinterfel verovao da je odavno mrtav.

Sledi još jedna scena koja je mogla da utone u ljigavoštinu, a nije. Naime, susret između Brena i Sanse, kao i potonji razgovor u bogošumi, ne teku baš u sentimentalnoj idili bratsko-sestrinske ljubavi. Oboje su se previše promenili otkako su se poslednji put videli. Sansa je otvrdla, a Bren deluje nezainteresovano i stondirano dok joj objašnjava šta znači biti trooki gavran, kao da batica na magičnim pečurkama trezvenjaku opisuje ružičaste slonove koji mu lete oko glave. Razgovor tek odlazi dođavola kada Bren  počne da opisuje Sansino venčanje sa blaženopočivšim Remzom. Vidno uznemirena, Sansa okreće leđa bratu i napušta bogošumu gutajući suze – dok Bren ne izgleda kao da se previše potresao.

Izvrćući očekivanja gledalaca, scena ponovnog susreta dvoje Starkovih – koji se nisu videli od prve sezone –  udara gde boli. Biće potrebno mnogo porodične terapije u Vinterfelu da se tu izglade stvari. A jao si ga nama kad i Arja stigne.

 

U Starigradu:

Ser Džora tvrdi da se oporavio zahvaljujući blagoj klimi i svežem vazduhu, ali iskusni profesor Slaghorn, kao višegodišnji šef katedre na Hogvortsu, sa lakoćom provaljuje da je Semvel Tarli kršio pravila. I tako, pošto se izborio sa svojom bolešću u jednom od najbanalnijih preokreta u istoriji serije – nakon što je dotična linija zapleta građena jebene dve sezone – Ser Džora brže-bolje hita ka voljenoj Kalisi, kao pravi kripi stoker koji ne može da se izbori sa svojom opsesijom. A Slaghorn najpre čestita Semu na dobro obavljenom poslu, a zatim ne okleva da ga kazni – deset poena manje za Grifindor, i drndanje s papirologijom do kraja epizode.

Ko će da se kladi da će među onim trulim ’artijama Sem ponovo da iskopa neke korisne informacije?

 

Na Dragonstounu/u Kasterli Roku:

Neizbežna scena bitke za ovu epizodu data nam je u neobičnoj formi, kao narativ u narativu. Dok Tirion pripoveda istorijat porodičnog zamka i kako je sebi majstorski ugradio tunel za kurve u projekat kanalizacionog sistema, gledamo kako Sivi Crv i Neukaljani, držeći se uputstava, upadaju u vekovni dom Lanistera i ruše im barjake. I taman kad smo pomislili da je ingeniozni plan da Neukaljani uđu kroz kanalizaciju uspeo, konačno izjednačujući Deneris sa Sersei na bojnom polju, sledi preokret.

Sivi Crv je prvi koji provaljuje da nešto nije u redu – u lanisterskom sedištu, lanisterskih vojnika je bilo previše malo. Naravno da je klopka. A onda se, zlo i naopako, odnekud teleportuju i Juronovi brodovi da potope ono što je ostalo od targarjenske flote i blokiraju dobar deo Denerisinih snaga u napuštenom, ispražnjenom zamku koji je odavno izgubio svaku vrednost.

Dva nula za Lanistere. Nismo to očekivali.

 

Završnica:

Najjača scena, u epizodi koja je obilovala upečatljivim trenucima, ostavljena je za kraj. Poučen time kako je njemu svojevremeno Rob Stark jeb’o milu majčicu u Šaputavoj šumi, Džejmi je primenio isti trik. Dok su Neukaljani „osvajali“ Kasterli Rok, lanisterske snage su se uputile u nebranjeni Hajgarden i očas posla pokorile dom Tajrelovih. Dom u kome, doduše, obitava samo jedna žena – Ledi Olena, poslednja od svoje kuće.

Verbalni duel između Džejmija Lanistera i Krajice trnja je gorak, britak i emotivno težak bez proklizavanja u patetiku. Koliko god mene nerviralo to što D&D oklevaju da konačno prelome šta će sa Džejmijem, Koster-Valdau je uverljiv kao mukica kome je neprijatno do te mere da se stidi onoga što radi, ali ne može da se odupre ženi koju voli. Međutim, Dajana Rig je ta koja dominira scenom, uz suptilnu  glumu bez viška dramatike, jasno stavljajući do znanja čija majka crnu vunu prede. Kako joj zadrhti glas, a da ne zvuči kao bol, nego kao umor. Kako naglim pokretom, bez ceremonijalnog razvlačenja, stuče otrov – bezbolno rešenje za koje se izborio Džejmi, pošto je Sersei imala kreativnije ideje. Kako, čak i umirući, nalazi načina da im ga zavuče, u briljantno izvedenom monologu kada priznaje ko je otrovao Džofricu.

Tako, dragi moji, odlaze veliki igrači – u prkosu i dostojanstvu. Aplauz.

Tri nula za Lanistere – ali mi se nešto čini da je ova poslednja pobeda presela Džejmiju. Sada zna da je Tirion nevin i da se celo lančano sranje koje je zavilo u crno kuću Lanister – počev od Tajvinove smrti pa do Tomenovog skakanja kroz prozor  – i te kako moglo izbeći.

Pitam se kako će to da saopšti Sersei.

 

I tako, pilići. Nakon mlakog početka, treća epizoda mi je povratila entuzijazam – iako je veći deo mene odavno pomiren sa time da ni od serije, ni od Debelog neću dobiti ono čemu sam se nadala u franšizi koja je, na moju nesreću, postala moj životni fandom. A vi?

 

 

Izvor slika: HBO