Ako gledate anime više od godinu dana i imate više od nekolicine favorita, velike su šanse da je za neke od njih zaslužan MADHOUSE – ako ne direktno onda sigurno kroz domino efekat, promovišući kasnih osamdesetih sasvim nov pristup anime produkciji koja je već bila orijentisana (ponekad suludim) rizičnim poduhvatima i eksperimentisanju. ‘Neo Tokyo‘ adaptira tri kratke priče naučno-fantastičnog pisca Taku Majumure, i izlazi tek tri meseca nakon izuzetno ambiciozne antologije ‘Robot Carnival.’ Da li je ovo bio dogovoren potez ostaje misterija, ali ‘Robot Carnival‘ i ‘Neo Tokyo‘ ostvaruju zajednički cilj, a to je cementiranje omnibus filma u strukturu industrije, kao i svih prednosti ovog formata: prepoznavanje novih umetničkih talenata, istezanje kreativnih vijuga i kompletna sloboda za razvijanje rediteljskih i animatorskih veština. Sredinom devedesetih, MADHOUSE dodeljuje baklju ove filozofije studiju 4C na zajedničkoj produkciji kolekcije ‘Memories,’ koja može da se nazove zadnjim delom ove labavo povezane trilogije. Kao i druga dva ostvarenja, ‘Neo Tokyo‘ spaja svoje segmente suptilnim ‘lajtmotivom,’ ali bacimo prvo pogled na ove priče…

Labyrinth Labyrintos.’ Kroz usta antičke statue duboko u močvari, približavamo se napuštenom cirkuskom šatoru, okruženom ostacima gromadnih arhitektura kao iz neke gotske noćne more. Saći i njena mačka igraju žmurke uz elegantnu pratnju Sato Erikove kompozicije ‘Gymnopedies.’ Ljubitelj nadrealizma i francuske estetike očigledno, reditelj Rintarou iz keca dostavlja fantastično sanovitu vežbu u ekspresionizmu. Apsurdna konverzacija između Saći i njene majke čije lice ne vidimo – ‘Ćićerone? Sam se nazvao tako.’ – okončava se udaranjem klatna u starom satu gde devojčica pronalazi sakrivenog drugara. Komad opere ‘Karmen‘ animira stare igračke i dvoje su kroz ogledalo transportovani u čudan svet – koji može da bude reflekcija Saćinog uma ali i ne mora – klaustofobičan lavirint visokih drvenih ograda i strujnih stubova. Čudni prolaznici se pretvaraju u komade kartona, padaju i tope se u crnu masu koja guta prostor u totalnu tamu. Beg od voza ukrcan kosturima. Ogromna bića nalik onima u DalijevomThe Temptation of St. Anthony‘ kruže spoljnom stranom lavirinta, noseći natpis ‘Cirkus.’ Nakon visoko-acidnih vizuala, pratimo senku klovna do zbunjujućeg izlaza: cirkuskog šatora sa početka filma. Unutra, Saći i mačka gledaju predstave…

Jezivi otkucaji srca i displej čoveka kompletno progutanog od strane mašine otvaraju Jošiaki KavađirijevThe Running Man,’ možda najinteresantnije delo u njegovom katalogu. Bez sumnje, jedan od najvećih dobrinosa anime industrije horor žanru jeste upravo Kavađirijeva vizija, precizno naštimovana ka zapadnim senzibilitetima dizajna, telesnom hororu na nivou Karpenterove (‘The Thing‘) režije i nasilnoj, nihilističnoj akciji. U komadu budućnosti koji izgleda kao da bi pripadao ‘Blade Runner‘ setu, novinar piše članak o Zaku – nepobeđenom šampionu auto-trke ‘Cirkus Smrti,’ gde se publika kladi na živote učesnika. Tokom naizgled poslednje trke, Zak koristi telekinezu da eliminiše protivnike nakon što mu pit-stop tim prekine životne funkcije, rezultujući vrlo grafičnim i žestokim destrukcijama mašina i njihovih vozača. Publika navija dok Zak gužva i kida kroz metalne rivale, eventualno osvajajući prvo mesto – serija scena u kojima možemo da vidimo uticaje na ostvarenja poput ‘Redline‘ ili čak ‘Mad Max‘ franšizu. Ipak, obuzet spektralnim trkačima na vidnom polju, šampion nastavlja da kruži stazom i ubrzava kako bi ih prestigao i konačno aktivirao sopstvenu obliteraciju.

Konstrukcija Objekta 444 u Južnoj Americi mora biti obustavljena, te odgovorna kompanija šalje svog biznismena da prekine proces. Kako se ispostavlja, konstrukcija je kompletno automatizovana i vođena robotom programiranim da završi gradnju po svaku cenu. Dok svakog jutra naš ‘salaryman’ dobija doručak sa sve više mehaničkog otpada u istom, projekat u ogromnom tropskom krateru iz koga niču dim, cevi i neboderi je blizu kolapsa zbog kvarova u radnoj snazi. Igra strpljenja dovodi biznismena do srca operacije – sablasne kontrapcije sa iznenađujuće humanoidnom siluetom – gde namerava da završi zadatak uprkos obaveštenju šefa da se konstrukcija ipak nastavlja. ‘Construction Cancellation Order‘ se naglo okončava na nerazjašnjenoj noti, samo da bi doveo gledaoca do genijalno komičnog ‘aha!’ momenta kada se povežu očigledne paralele između dve ‘plave kragne.’ Način na koji Kacuhiro Otomo kombinuje svoj oštar, skoro bezobrazan smisao za humor sa čovekovim odnosom prema tehnologiji je bez premca, čineći pravu tragediju to što i dalje nije imao priliku da iskoristi ovaj talenat u punom kapacitetu, à la ‘Akira.’

Lavirint, kružna traka, komandni lanac – deluje kao da ‘Neo Tokyo‘ koristi tematiku ponavljanja kao ram za svoj filmski kolaž. Ponavljajuće misli, ponavljajući putevi, ponavljajuće društvene uloge. Srećom, ideje Karnevala, Cirkusa i Sećanja se takođe i dalje ponavljaju u anime industriji, iako možda na manje očigledan način. Samostalni film bivših Ghibli crtača, osnivanje Juasinog ličnog studija, i dominacija ŠinkaijevogKimi no na wa.’ – mnoga slična dostignuća u poslednjih trideset godina duguju dosta ovom periodu u istoriji, gde je kolektiv strastvenih kreatora u tri različita navrata probušio rupe u dolazećem modelu reciklaže i komercijalizma, ostavljajući dovoljno prostora za realizovanje individualnih vizija i projekata koji ne služe samo za reklamiranje izvornih mangi i novela.

those that slay dragons ⚔️ 🐲