U sred jula, dok napolju pošten svet posrće od vrućinštine, zima je konačno stigla. Godinu i kusur dana nakon onog spektakularnog finala u kome je Belorova septa odletela nebu pod oblake, sedma sezona Gejmotrona na našim je malim ekranima. Da li je vredelo čekati, jesmo li se ucrvljali od nestrpljenja, ili smo naprotiv pomalo i pregoreli, jerbo se pauza previše otegla? Sudeći po mom njuzfidu u ponedeljak u 7 ujutro, samo tri sata po američkoj premijeri, ceo internet je sedeo u niskom startu i odbrojavao do početka, pa da krenu komentari, mimovi, rat spojlerima, gnušanje na D&D, kukanje na Martina, seirenje, gunđanje na ljude koji samo o Gejmotronu postuju, gunđanje na ljude koji gunđaju na ljude, i ostale fandomske radosti, kao da se ništa osim Gejmotrona na ovom svetu ne događa. Takođe, za mene ovim započinje poseban period godine kada Nemam Život, jer će mi celokupno slobodno vreme otpadati na GoTovanje, od pisanija na Geekovachi, preko podkastovanja i kosplejerskih promo događaja, do opsesivnih naglabanja i analiza s prijateljima, nekad čak i „uživo“ dok se epizoda još emituje.

Gotovo da mi je nedostajalo.

I dakle, pilići, haj’mo GoTovati.

GoTovanje utorkom

~ friški komentari na našu omiljenu HBO sapunicu sa golotinjom i zmajevima ~

 

Uz vas je Isidora, dežurni martinolog pri Sakurabani, lanisterski simpatizer ali Targarjen u duši, ljubitelj jakog dornskog vina, svadbi u koloru, i muškaraca koji ne znaju ništa.

 

Epizoda 01 – Dragonstone

 

Disklejmer: The night is dark and full of spoilers, yada yada yada…

Opšti utisak:

Sa dve kraće sezone koje predstoje (sedma sa ukupno 7 epizoda i osma sa 6), ostalo nam je samo 13 poglavlja do kraja priče – tojest, televizijskog kraja, jer ’aj da budemo iskreni, svi smo negde digli ruke od toga da će Debeli ikada završiti svoje pisanije. D&D su nam obećali bržu i intenzivniju sezonu, sa pričom koja odlučno maršira ka raspletu. Ovo drugo nije sporno – očito je da D&D znaju kakav kraj žele i kako da dođu do njega, iako to ne znači nužno da će nam se kraj i dopasti. Međutim, uprkos najavljenom ubrzanju, prva epizoda je začuđujuće mirna i bez dramatičnih dešavanja, natenane postavljajući pozornicu za događaje koji slede. Odsustvo uzbuđenja nije loše, naprotiv – sa skraćenim sezonama, postojala je i bojazan da će priča biti skarabudžena, ali narativni tempo za sad deluje pod kontrolom. Jebiga, tako je to kada je prethodne sezone gvozdena metla s table počistila svaki suvišni podzaplet i sporedni lik sa kojim D&D nisu znali šta će, pa sad imaju prostora da se bave „glavnim“ linijama radnje.

Drugi utisak se odnosi na to da smo sad definitivno i konačno ostali bez knjiškog materijala. Iako uglavnom samostalna, šesta sezona je još uvek vukla neke repove iz knjiga. U sedmoj, serija se za sva vremena otrgla od Martina – i to se oseća. Jako se oseća. Na delu je tipična holivudska dramaturgija – bitnije je da nešto bude kul, nego logično. Radnja se sve manje odvija prirodno, u skladu sa vrlinama i manama likova i posledicama njihovih postupaka, a sve više deluje brižljivo konstruisano, tako da se ključne scene tematski važne za karakterni razvoj određenog lika „slučajno“ jave baš u trenutku kad su mu najpotrebnije. Tja.

Kuda će nas D&D odvesti, videćemo u preostalih 12 epizoda. Na kraju krajeva, ukoliko konačna destinacija čak i bude ista kao kod Debelog (ako ikada dočekamo kraj jebenih knjiga), ima ona izreka koja kaže da nije bitan cilj nego putovanje do njega. Ostaje nam da biramo da li se manje nerviramo na knjige koje su se piscu otele kontroli do te mere da će po svoj prilici ostati nezavršene, ili na seriju koja nikada neće postati Najbolja Stvar Na Svetu, a imala je potencijala.

No, pređimo na detaljno seciranje.

 

U Blizancima:

Epizoda se otvara na ’ladno, scenom pre špice. Volder Frej okuplja svoju mnogobrojnu rodbinu – sve delija do delije, svako sa svojom ružnom pilotskom kapom koja je očigledno deo obavezne uniforme u Blizancima. Iz aviona je jasno da u pitanju nije blaženopočivši Lord Frej već Arja pod maskom, te i nije neko iznenađenje kada cela familija počinje da krklja krv i posrće od otrovanog vina. Arja dramatično drži slovo o vukovima koji kolju ovce, Severu koji pamti i zimi koja je došla. Dok veći deo gledališta i dalje zdušno navija za njen osvetnički pohod, meni kroz glavu prolaze intervjui Mejzi Vilijams u kojima govori kako mlada Starkovica sve više postaje „čudovište“. Volela bih da vidim scenu u kojoj Arja „pravednički“ zvekne nekog, a publika ostane zgrožena i užasnuta.

Scena u Blizancima je daleko od toga – naprotiv, predstavlja tipičan primer kako su D&D spojili lepo i korisno. Em su na jednoj strani stručno podišli fanovima, pružajući mnogobrojnim starkofilima tačno ono što žele da vide, em su se jednim potezom otarasili cele kuće Frej, čiji podzaplet u ovoj fazi serije postaje nepotrebni balast. Ko jebe dosadna logistička pitanja (Šta je Arja uradila s telom matorog Voldera? Koliko dugo je bila Lord Frej? Kako je sazvala porodični skup? Zar je baš toliko avanzovala u svojoj nindža obuci da se iz sekunde pretvori iz trbušastog, pogrbljenog starca u onižu, vitku tinejdžerku? Odakle joj otrov? Šta je sa ujka Edmurom, koga su Frejevi držali zarobljenog?). Bitno je da je kul i da se publici dopada.

Kad Arja teatralno napusti gozbenu dvoranu u Blizancima, konačno kreće špica. Priznajte da ste pevali uz nju.

 

Na Zidu:

Izuzetno kratka scena na Zidu služi da nam kroz Brenove vizije steknemo uvid u kretanje armije Noćnog kralja (Ima tri nemrtva džina! Tri! Kuku!), kao i da se uverimo da su Bren i Mira Rid u jednom komadu stigli na odredište. Jadan Edison Tolet, novopečeni komandant Noćne straže.

 

Na Severu, deo prvi:

Kad smo već kod sveže izabranih funkcionera, Džon Snežni zvani Jovica se lagano navikava na to što su ga izglasali za KINNINDANORTH. Nakon uvoda koji služi da demonstrira kako se Jovica napredno zalaže za ravnopravnost polova, kao i da međ’ fanovima omiljena mala Lijena Mormont ponovo ispadne megakul, dolazimo do glavnog trenutka koji obećava sočan dramski sukob na Severu u ovoj sezoni. Naime, Sansa se – mudro i iskusno – zalaže za to da se dvorci Amberovih i Karstarkovih, koji su se borili na Remzijevog strani, oduzmu od ovih porodica i dodele nekim drugim, zaslužnijim Severnjacima. Jovica, međutim, neće ni da čuje. Kao tipičan izdanak Starkovih, uzvišen, pravedan i naivan, Jovica svečano vraća nacionalizovanu imovinu maloletnom Amberu i prestravljenoj Karstarkovoj. Dok Severnjaci aplaudiraju, Sansa se ’vata za glavu.

Privatna rasprava koja sledi jako dobro postavlja osnov za dalji karakterni razvoj oba lika, s tim što je Sansa kudikamo zanimljivija. Jovica je proziva jer je dovela u pitanje njegov autoritet pred celim Severom, a ona mu uzvraća podsećajući ga na to koliko su pokojni Neđo i sin mu Rob bili uzvišeni, pravedni i naivni, pa za to platili glavom. Čak ih i otvoreno naziva glupim. Sansi je stalo do Jovice i celog KINNINDANORTH poduhvata, to je očigledno, ali se isto tako vidi koliko je otvrdla, emotivno otupela, postala cinična, pragmatična, spremna na sve. Najindikativniji je razgovor o Sersei – navodno je kritikujući, Sansa zaista zvuči kao da se divi Ledi Lanister, a čak i Jovica to primećuje.

Bonus poeni za one koji su primetili da Sansa fura Serseinu frizuru iz ranijih sezona.

 

U Kraljevoj Luci:

Prva stvar koju je Sersei od kuće Lanister, prva svoga imena, uradila po stupanju na tron bila je da redekoriše kraljevske odaje, uz islikavanje živopisne mape Vesterosa na podu u dvorištu. Dijalog koji vodi sa Džejmijem nije najsrećnije napisan: prepun je ekspozicije i deluje mlako nakon dramatične razmene pogleda kojom se završila njihova linija radnje u prošlosezonskom finalu. Srećom, uvek odlični Lina Hidi i Nikolaj Koster-Valdau jasno prenose tenziju između blizanaca: ona je Duboko Zastranila, on je Duboko Zabrinut, i na samo jedan korak je od toga da mu Duboko Dokurči.

Stvari postaju znatno zabavnije kada na dvor dođe Juron Grejdžoj, kao jedini potencijalni saveznik koga Lanisteri mogu d’ulove. Gos’n Grejdžoj je kanda prošao kroz žešći mejkover između dve sezone – odjednom, eto ga u crnoj koži, u tesnim lonama, sa seksi raskopčanom jaknom i diskretnim ajlajnerom, fura imidž MTV rok stara koji svom stilisti isplaćuje basnoslovne honorare. Juron prosipa šarm, podjebava Džejmija, prosi Sersei i obećava vredne darove. Očigledno je da će on biti dežurna psihotična zlica za ovu sezonu – jer nakon što smo utepali Džofricu i Remzu, Gejmotronu očajnički treba novi sadistički manijak. Iako mi je pun kufer klišeiziranih sadističkih manijaka, priznajem da mi je Juron za sad neopravdano simpatičan – sa tim „mekanim“ govorom tela i manirizmima u govoru, podseća me na mračniju verziju Ragnara Lotbroka iz doba kad su Vikinzi još bili kul.

Ove reči će mi se verovatno olupati o glavu.

 

U Starigradu, deo prvi:

Svačega sam se nagledala u Gejmotronu – golotinje i razvrata, odsecanja glava i prosipanja creva, mučenja, tučenja, patnje fizičke i duševne, spaljivanja ljudi na živo, blata do lakata i krvi do kolena – ali me je uvodna scena u Semovo šegrtovanje međ’ meštrima prvi put naterala da okrenem glavu od ekrana. Jebalo vas ribanje bolničkih guski i kašasti braon gulaš. Posle takvih prizora, ona autopsija mu dođe skoro k’o osveženje.

Elem, Semovi dani u Citadeli prolaze u nošenju preteških knjiga i čišćenju govana, daleko od zabranjenog dela biblioteke u kome se kanda nalaze korisne informacije o Belohodačima. U igru ulazi i Džim Broudbent kao Gostujući Veliki Karakterni Glumac Za Ovu Sezonu. Njegov Arhimeštar služi da otelotvori duh Citadele – elitistički intelektualni skepticizam pre svega – a nadam se da ćemo ga videti i više od ovo pola scene u kojoj je prošao gotovo neprimetno.

 

Na Severu, deo drugi:

’Ajmo ruke gore, ko sve šipuje Tormunda i Brijenu? Priznajem da sam se primila na taj idiotluk, a čim D&D i dalje voze u tom pravcu, očito je da su provalili koliko im dotični krek pering donosi publiciteta. Uzgred, zanimljivost: po prvobitnom scenariju, između Tormunda i Brijene nije trebalo da bude ničeg osim jedne razmene pogleda. Međutim, glumci Kristofer Hivju i Gvendolajn Kristi su improvizovali ašikovanje, i toliko se zabavljali da je fora očigledno postala kanon. Zanima me da li će to otići nekud – ono, ako Džejmi zagine, nije ni Tormund loš ulov.

Druga poseta Vinterfelu bavi se sirotom Sansom koja je ponovo na mukama – rastrzana između Jovice koji ima najbolje namere ali srlja u iste glupe greške kao i prethodni slavni pokojnici kuće Stark, i kripi čike Maloprstića koji kanda zna šta radi dok joj puni glavu toksičnim idejama, ma koliko se ona pravila da ga ne sluša. Ovo je prvi put da mi je bilo istinski žao televizijske Sanse – koliko god da je Sansa Stark moj omiljeni ženski lik iz knjiga, interpretacija Sofi Tarner me nikada nije sasvim osvojila. Nadam se da će serija imati muda da do kraja prevede Sansu na Mračnu stranu, da postane Sersei umesto Sersei, kao neko čiju smo transformaciju od princeze na zrnu graška do crne udovice imali prilike sa ispratimo na svakom koraku. Videćemo. U svakom slučaju, iznenadilo me je koliko sam se investirala u ovaj obrt u njenom karakternom razvoju.

 

Negde u negderiji, na putu za Jug:

Arja i Lanisterjugend. Priznajem da mi je ovo bila najproblematičnija scena u epizodi – i to ne zbog sirotog Eda Širana, daleko bilo, čovek pristojno peva, a sama pesma je bila koska bačena knjigočitačima. Iako nimalo diskretan, Širanov kameo ni po čemu nije „uništio“ epizodu i upropastio Gejmotron, a posebno nije zavredio to da zbog lavine fanovskog hejta čovek obriše svoj Tviter nalog. Ako vam je Ed Širan zaista ono najstrašnije što se Gejmotronu dogodilo – posle jebene pete sezone u Dorni – pa sram vas bilo.

Elem, nakon što je upokojila celu kuću Frej i ostavila Blizance u rasulu, Arja jaše na jug, ka Kraljevoj Luci. Usput nailazi na raspevanog Eda Širana i njegov lanisterski bojz bend. Momci su mladi, učtivi, čisti, prijatni, bezazleni, i pre svega prijateljski nastrojeni. Razgovor koji zapodenu prigodno je nakrcan  temama bitnim za Arjin karakterni razvoj – nostalgija za porodičnim domom, toplinom i bliskošću, te besmisao rata.

Na jednoj strani, sekvenca služi da Arja nauči Važnu Životnu Lekciju da i neprijateljski vojnici mogu biti dobri ljudi koji imaju mame i tate, što bi trebalo da predstavlja protivtežu njenom sunovratu u pomahnitalog osvetnika. Na drugoj, scena je suviše veštački umetnuta u narativ – jer baš se vidi šta joj je svrha – a Lanisterjugend momčići, tako umiveni i lepo vaspitani, kao da su teleportovani iz nekog drugog univerzuma, jer po duhu ne mogu biti dalje od čuvenih „polomljenih ljudi“ o kojima je pisao Džordž Martin.

Gledano za sebe, scena i nije loša, ali u narativnom toku serije štrči k’o polomljen palac. Moja pretpostavka je da će radnja pičiti dalje, tretirajući ovo kao puku usputnu stanicu. U malo verovatnom slučaju da nakon razgovora Arja ipak pobije svoje novostečene drugare samo zato što su Lanisteri, to će biti ona kap koja će preliti čašu i od cice ubice napraviti „čudovište“ o kome je govorila Mejzi Vilijams.

 

Negde u negderiji, na putu ka Severu:

Iako kudikamo suptilnija od susreta Arje i Eda Širana, ovo je druga scena koja malo previše glatko i očigledno služi karakternom razvoju lika u željenom pravcu. Naime, na putu ka Severu sa Braćom bez gaća, Šandor zvani Pseto, i dalje šepesajući na stazi iskupljenja, nailazi na kuću farmera koga je beskrupulozno opljačkao u četvrtoj sezoni. (Uzgred, avanture Arje i Šandora u četvrtoj sezoni spadaju u moje omiljene televizijske izmene u odnosu na knjiški predložak – ali to je priča za neki drugi put.) Farmer je ubio ćerku i izvršio samoubistvo kako ne bi umrli od gladi – a koliko god da se folira da ga ljudske sudbine ne dotiču, Šandor je žestoko potresen.

Ima nečeg karmičkog u tome da se baš u vatri ukazuje put koji Šandora može povesti ka konačnom iskupljenju, no scena kad se Rljor naprasno javlja Psetu u kaminu deluje izvučeno iz dupeta, i mogu je opravdati jedino time da mu je Toros podmetnuo nekakve travke pobrljavke uz večeru. No to i nije toliko važno. Trenutak koji sledi je ključan za Šandorov život i priključenije – u gluvo doba noći, dok ostali spavaju, Pseto kopa grob za farmera i njegovu ćerku. Toros ga provaljuje šta radi, i vešto kapira da je Šandor pokojnike poznavao – ali umesto da komentariše, ćutke mu se pridružuje u kopanju groba.

Jes’ da je namešteno k’o američki kečeri, ali ako vam je na ovu scenu upalo nešto u oko, ne krivim vas.

 

U Starigradu, deo drugi:

Naravno da je Sem morao da popusti pred iskušenjem i lapi ključeve za zabranjeni deo biblioteke. Naravno. I naravno da je već na trećoj stranici jedne od knjiga koje je nasumično uzeo našao odgovor na to gde pronaći zmaj-staklo. Naravno. I naravno da to vodi ka susretu Jovice i Deneris. Naravno.

Sve je ovo prošlo toliko lako i predvidljivo da me je u žestokom kolutanju očiju zaustavio samo zatelebano-ponosni Gilin izraz lica, koja voli svog Sema kakav god da je.

Uzgred, tu se negde provuklo i da u jednoj od bolesničkih ćelija Citadele čuči i Ser Džora Mormont, Kralj Frendzone. Taman na vreme, kad je Deneris došla do Vesterosa. Nažalost, sudeći po tome da mu ruka izgleda kao stalna postavka retkih minerala u geološkom muzeju, čini se da nije daleko odmakao u potrazi za lekom.

 

Završnica:

Deneris i drugari se konačno, posle samo šest sezona, iskrcavaju na Vesteros, i to na Dragonstoun, drevnu tvrđavu Targarjena koju je blaženopočivši Stanislav ostavio upražnjenom. (Uzgred, kontam da je Stanis poveo ceo dvor sa sobom, ali zašto je celo ostrvo pusto, ono, k’o ostrvo? Gde su sluge, seljani? Slučajni prolaznici?) Tirion netipično ćuti, a Denin fešn stejtment jasno ukazuje na to da je prigrlila svoje targarjensko nasleđe – konačno je vidimo u crvenom i crnom, isti Viseris, ljubi je bata.

Dok se epizoda dramatično završava scenom u kojoj se Deneris nadvija nad stratešku mapu Vesterosa i najavljuje Početak Kraja, u celoj sekvenci meni je jedan detalj zaparao srce – trenutak kada priđe Stanisovom baneru sa jelenom u plamenom srcu, i sa gađenjem ga sruši u prašinu. Jebem mu sveca, boleo je taj pad zastave, to uklanjanje poslednjih ostataka kuće Barateon kao da je nikad nije ni bilo – kao da simboliše sve nepravde učinjene Stanisu i njegovoj liniji radnje u D&D univerzumu.

I tu, je l’te, stajemo za ovu nedelju. A ludilo definitivno počinje.

 

 

P.S. Ovaj tekst kasni jerbo mi je ceo jučerašnji dan otišao na oficijelnu promociju Gejmotrona za Telenor i HBO Go – koga interesuju domaće radinosti na temu vesteroskog kospleja, može d’overi ovde. A iduće nedelje, tekst će takođe da kasni – i to više dana – jer su dušmani stavili sedmu sezonu u sred godišnjih odmora, a ja koristim svoje neotuđivo ljudsko pravo da zapalim na par dana s mužem na more gde nema interneta. Od treće epizode, vraćamo se na biznis az južual – tekstovi će uredno izlaziti utorkom ujutro.

 

Fotografije: HBO