ŠOK KORIDOR PREDSTAVLJA: ŽENSKI OSVETNICI U JAPANSKOJ EKSPLOATACIJI SEDAMDESETIH

 

„Ja sam žena koja hoda tankom linijom koja razdvaja život i smrt,
odrekla sam se svojih suza nekada davno
Sva saosećajnost, suze, snovi
snežne noći i sutra meni više ništa ne znače
Svoje telo sam prepustila bujici osvete
i odrekla se svoje ženstvenosti nekada davno“

Kazuo Koike, Shura No Hana pesma iz filma LEJDI

SNOUBLAD:  MEĆAVA IZ TAMNOG VILAJETA

 

Posle prvih kadrova porođaja u zatvoru vidimo lepu ženu u belom kimonu, koja korača po snegu sa kišobranom, koji je štiti od sitnih pahulja, za koji trenutak ova idilična slika se pretvara u krvavi obračun kada se susretne sa grupom muškaraca, koji joj idu u susret. Na prvi pogled nežna i krka žena izvlači kratki mač iz drške kišobrana i nakon prvog zamaha odseca ruku jednog od telohranitelja lokalnog vođe jakuza, još jedan zamah preseca arteriju drugog i sve tako dok sečivo ne završi u stomaku glavnog gangstera  i reka krvi ne poteče iz njegove utrobe po snegu. Pre nego što izdahne saznaje da je posečen zarad osvete. Sneg će za koji trenutak prekriti tragove borbe  i opet će biti sve snežno belo, odmah zatim kreću prvi tonovi pesme o ženi koja se odrekla svega da bi osvetila svoje roditelje. Ove uvodne scene ostaju duboko urezane u pamćenje, ta poetika nasilja pretvorena u pravu umetnost će uticati na mnoge zapadne autore a pogotovu na Kventna Tarantina, koji je u Ubiti Bila, obračun između Ume Turman i Lusi Liju, uputio jedno ljubavno pismo Tošiji Fuđiti i njegovom serijalu Lejdi Snoublad, a posebno glavnoj glumici Meiko Kađi.

Lejdi Snoublad: Mećava iz tamnog vilajeta(Shurayukihime, 1973) je ekranizacija mange smeštena u Međi period(kasni devetnaesti vek) koja je imala 51 nastavak i bila je popularna početkom sedamdesetih u Japanu a izašla je iz pera Kazuo Koikea tvorca serijala Usamljeni vuk i mladunče, koji je u isto vreme dobio svoju ekranizaciju. Snoublad je teško prevodivo a u stvari je koketiranje sa imenom Snežana. Pravo ime naše junakinje je Ojuki i dok gledamo kako izlazi iz majčine utrobe na podu zatvora prvo što čujemo je zavet kojim je majka obavezuje, a to je da je osveti. Sa tom namerom je i stvorena jer nakon što  su dotičnoj ubili muža, ona uspeva kasnije da pronađe i eliminiše jednog od napadača i završi u zatvoru, gde spava sa čuvarom u cilju da napravi dete, koje će nastaviti gde je ona stala. Pošto je ispustila dušu na porođaju brigu o detetu preuzima druga zatvorenica i budistički sveštenik, koji je obučava da postane mašina za ubijanje. Dvadeset godina kasnije ona napokon kreće  putem osvete, koji je zapravo referenca za šhurado, jedna od Budističkih oblasti koja se odnosi na,  uprošćeno rečeno, pročišćenje pokoljem. Ojuki je klasičan tragičan lik koji se odriče života obične žene da bi izvršila posthumnu pravdu zarad svoje majke. Ona nije samo instrument smrti i nasilja nego joj je dozvoljeno da u retkim trenucima pokazuje i emocije. Njeno odrastanje je traumatično i tragično, ali jasno vidimo da ta osveta nije njen izbor u momentima njenog preispitivanja i sumnje u to što radi. Na kraju kada ispuni zadatak to dovodi u pitanje njenu egzistenciju i svrhu. I ako trenirani ubica ona nije nepobediva, u finalnom obračunu ona jedva stoji na nogama, posrće po snegu na kraju pada i dok simbolično pokušava da svežim tek palim pahuljama opere lice umrljano krvlju ispušta očajnički krik, koji para uši. Tek ovde u potpunosti shvatamo zašto sebe naziva Snoublad, snou-sneg koji označava čistotu i belinu u suprotnosti sa blad-krv što predstavlja bes, nasilje. Nju je maestralno odglumila Meiko Kađi, koja ne govori puno već sve odražava svojim pogledom, postižući isti efekat kao i Čovek bez imena koga tumači Klint Istvud u špageti vesternima Serđa Leonea. Za veliki uspeh filma je najviše zaslužan producent Kikukiro Okuda, koji je za Toho studio angažovao reditelja Tošiju Fuđitu i scenaristu Norio Osadu, čiji su stilovi pričanja priče bili totalno različiti i  po njemu savršen izbor, jer su kao „ulje i voda“ i da će zbog toga napraviti nešto interesantno. Sada im je bila potrebna Meiko Kađi koja je napustila Nikatcu studio zato što su hteli da je uguraju u roman porno(itenzivni softkor filmovi često sa sado-mazohističkim kontekstom) filmove. Toho je već imao problem sa njom zbog serijala Sasori, ekranizacija mange koja se dešava u ženskom zatvoru, jer nije htela da izgovara eksplicitne replike, otuda odsutnost dijaloga u njenim ulogama i akcenat na glumu očima. Pristala je jer je sa Fuđitom već sarađivala a i ponudili su joj da peva proslavljenu naslovnu melodiju i time joj pripomognu u muzičkoj karijeri. Nastavak je isto dostigao kultni status ali u Lejdi Snoublad 2: Ljubavna pesma osvete( Shurayuki-hime: Urami koiuta, 1974) totalno menjaju priču gde Ojuki postaje begunac od zakona a kada je uhvate nateraju je da postane špijun i ubica za vladu. Prošlo je deset godina od prvog dela i ona sada postaje pion u nadolazećem Japansko Ruskom ratu početkom dvadesetog veka. Jedino što ostaje isto je finalni obračun čiji je pokretač osveta.

Pošto je Kađi počela da izbegava ovakve uloge, Toho studiju je bila potrebna nova harizmatična zvezda koja će biti nalik njoj. Buduću uzdanicu su pronašli u noćnom klubu, Reiko Ike je kao i većina junaka u filmovima, koje su snimali, bila delikvent ali u stvarnom životu. Reiko je dobila priliku da bude prva koja će pokušati da je skine sa trona u čemu je skoro i uspela. Serijal o Inošiki Očo je bio pun pogodak. U prvom nastavku, koji je na zapadu bio preveden kao Seks i bes(Furyo anego den: Inoshika Ocho, 1973) pokušali su da malo izmene priču i dodali dosta golotinje a da pri tom nisu izgubili mnogo na kvalitetu. Glavna junakinja na početku filma je devojčica koja prisustvuje ubistvu svog oca. Dok umire u ruci drži tri karuto(japanska varijacija kartaroške igre koja potiče iz Portugalije) karte vepar, jelen i leptir, koje predstavljaju identitet njegovih ubica. Isto kao Ojuki ona je siroče ali za razliku od nje koja nije imala izbora da bira ona se svojom voljom odlučuje na osvetu. Prolazi devetnaest godina devojčica je postala kockar, džeparoš i izveštila se u korišćenju mača. Kao i Snoublad ime koje uzima Inošika Očo je simbolično ino-vepar, šika-jelen i očo-leptir. Te tri životinje je istetovirala na sebi od ramena do grudi kao podsetnik a svaki put kada ubija obnaži se da bi ih pokazala. Radnja je takođe smeštena u Međi period i sve je pod snegom, koji igra bitnu ulogu u obračunima. Prvi pokolj je u kome Inošika totalno gola usporeno pleše po snegu u bašti uz zvuke džez muzike dok sa mačem odseca udove svojih protivnika a krv šiklja na sve strane. Jedna vizuelna oda nasilju, koja se završava tako što poslednjem napadaču zariva mač u stomak i dok joj se tresu nage grudi od siline udarca  njeno telo se kupa u mlazu krvi. Prava filmska magija,  kao neka vrsta sna ili ideal projektovan na platnu.  Seks i bes je ostvarenje mokrih snova svih obožavaoca pinku (intenzivni softkor filmovi prožeti ekstremnim nasiljem) pod žanra. Inošika bukvalno prolazi kroz Hristove muke, često koketiranje sa hrišćanskim simbolima u Japanskoj kinematografiji ovde dobija novu dimenziju. Dok izmučena i do krvi išibana visi vezana u lancima ispred kubističkog raspeća ona napokon upoznaje majku, koja će samo nekoliko trenutaka kasnije biti udavljena na njene oči. Dok Meiko Kađi svoj lik portretiše više očima odmereno i hladno, Reiko Ike stvara mnogo živopisniju i kompleksniju heroinu i oslanja se dosta na svoje ženske atribute za koje se ne libi da ih pokaže. Noribumi Suzuki režira ovo remek delo sa svojim uobičajeno visoko stilizovanim vizuelnim tapiserijama prožetim dobro odmeninim mračnim humorom. Film je ispunjen fleš- bekovima koji imaju istu funkciju kao i kod Serđa Leonea. Koristi ekstremno krupne planove i zumiranje a pojedini kadrovi su okupani u crvenom svetlu da bi se podvuklo nasilje. Kraj je skoro prekopiran iz Lejdi Snoublad u kome izranjavana Inoška posrće kroz sneg a pahulje se pretvaraju u kišu karata. Nema krika koji ispušta Ojuki jer te karte koje se provlače kroz ceo film su samo prihvatanje sudbine, koja joj je podeljena kao u kartaroškoj igri još na početku.

Nastavak Inošika Očo 2: Priča o ženskim jakuzama (Yasagure anego den: sokatsu rinchi, 1973) je poveren veteranu eksploatacije Teruo Išiju, kome je nedostajala Suzukijeva sposobnost tkanja narativa što je film pretvorilo u jedan bućkuriš sa suviše likova čije priče umesto da se uklapaju smetaju jedna drugoj. Premisa je dobra: devojke, koje seksualno eksploatišu, drogiraju a njihove vagine koriste za švercovanje narkotika. Film je pun fenomenalnih ideja koje nisu iskorišćene. Vođa jedne ženske bande se zove Jošika od Hrista čiji je moto “kada se molim ja ubijam“, koja se samo odjednom izgubi i iznenada pojavi pred kraj filma. Inošika je tu samo da bi te devojke oslobodila od Jakuza.  Film ima dobre strane, nasuprot narativnom haosu, dizajn i kinematografija su usklađeni i koherentni, a ono što sve drži zajedno je konstantna upotreba krvavo crvene nasuprot crne i bele.

Toho je uspeo u svojoj nameri i stvorio je „droljastu verziju“ Meiko Kađi koja im je donela mnoge uspehe u sukeban(ženski vođa bande) fimovima i pod žanru posvećenom okrutnosti i nasilju u srednjoj školi. Pokušali su da od nje naprave i muzičku zvezdu, čak su se i albumi dobro prodavali. Meiko je glumila u serijalu o jakuzama Kinđi Fukasakua Borba bez časti i čovečnosti(Jingi naki tatakai) kao i Reike. Za razliku od Meiko, koja je nastavila glumačku i muzičku karijeru Reike je sustigla kriminalna prošlost i prestaje da se bavi filmom. Lejdi Snoublad i Inošika Očo nisu doneli ništa novo u žanr u vidu priče ali smo umesto ronina koji se utapaju u sakeu i podsećaju na Toširo Mifunea, dobili prelepe žene. Vizuelni stripovski stil prošaran ekstremnim nasiljem gde ne postoji mesto za političku korektnost i gde je platno natopljeno krvlju ili prekriveno golotinjom je ovim filmovima obezbedio kultni status. Danas vidimo samo obrise ovih remek dela u pojedinim filmovima i samo retko kada neko kao Tarantino verno prenese na platno bez ustezanja pun vizuelni udar.

Nenad Bekvalac

Projekcije filmova su u Muzeju Jugoslovenske Kinoteke, Kosovska 11

Ponedeljak 26.6

18:00 LEJDI SNOUBLAD: MEĆAVA IZ TAMNOG VILAJETA (JP 1973) 93′

Shurayukihime

  1. Meiko Kađi(Meiko Kaji), Tošio Kurosava(Toshio Kurosawa)
  2. Tošija Fuđita(Toshiya Fujita)

20:00 LEJDI SNOUBLAD 2: LJUBAVNA PESMA OSVETE (JP 1974) 90′

Shurayuki-hime: Urami koiuta

  1. Meiko Kađi(Meiko Kaji), Juzo Itami(Juzo Itami)
  2. Tošija Fućita(Toshiya Fujita)

Utorak 27.6

18:00 INOŠIKA OČO: SEKS I BES (JP 1973) 89′

Furyo anego den: Inoshika Ocho

  1. Reiko Ike(Reiko Ike), Kristina Lindberg(Christina Lindberg)
  2. Noribumi Suzuki(Noribumi Suzuki)

20:00 INOŠIKA OČO 2:  PRIČA O ŽENSKIM JAKUZAMA (JP 1973) 86′

Yasagure anego den: sokatsu rinchi

  1. Reiko Ike(Reiko Ike), Makoto Aikava(Makoto Aikawa)
  2. Teruo Iši(Teruo Ishii)