Photo by: Victor Minchev

U naš hol kosplej intervjua konačno možemo da ubacimo i Vladimira Matića – Kuryleva, poznatijeg po nadimku Shunak! Od ovog čoveka, koji je svojim genijalnim umom pomagao mnogim našim kosplejerima oko njihovih kreacija, možemo naučiti mnogo toga – da budemo uporni, kreativni, kao i da pažljivo biramo lika za kosplej, zato, hajde da počnemo:

AR: Mnogi te smatraju ocem srpske kosplej scene, ali ne znaju toliko pojedinosti o tebi. Možeš li nam reći nešto malo više o sebi?

Š: To svakako lepo zvuči, ali ne osećam da sam ičime zadužio našu scenu. Ljudi su uveliko kosplejovali kada sam se ja priključio, učestvovao sam na malo takmičenja i dobio prvo mesto samo na jednom (Star Wars dan u SKC-u 2012. godine), niti imam jako online prisustvo i brojne pratioce na društvenim mrežama. Verovatno sam najviše doprineo popularizaciji kospleja tako što sam pomagao Isidori oko izrade nekih njenih kostima. O meni bi se maltene moglo reći da sam stereotipan geek, pošto volim praktično sve aspekte ove subkulture – čitam SF i fantasy romane, igram kompjuterske igre, bordgejmove, rolplejujem, gledam anime, čitam evropske, američke i japanske stripove, slušam power metal, naravno pratim sada opštepopularne filmske i TV serijale kao što su ,,MCU“ ili ,,Game of Thrones“. Bavio sam se ilustracijom, animacijom, primenjenim vajarstvom, FX šminkom, maketama i farbanjem minijatura, i eto još i kosplej povrh svega toga. Kada ovako sve nabrojim zaista dođe čoveku da se zapita kako postižem sve to –  odgovor je naravno da ne postižem, već se koncentrišem na par stvari u određenom vremenskom trenutku. Ali eto, svašta sam probao. Što se karijere tiče, mislio sam da ću biti strip crtač ili freelance ilustrator, ali eto, malo sam skrenuo i našao se zaposlen kao 2D artist u game developmentu. Da pozajmim reči jednog kolege, bio sam sam svoj gazda, ali sam bio loš gazda, tako da sam jako zadovoljan sadašnjom pozicijom u Mad Head Games studiju, pogotovo pošto kolege pokazuju mnogo razumevanja i podrške za sve moje hobije.

AR: Kako si ti zalutao u svet kospleja i koji je bio tvoj prvi kosplej?

Š: Pratio sam deltanost Sakurabane praktično od osnivanja, i kada su se pojavili prvi domaći kosplejeri, moj utisak je bio: ,,Lepo je to, ali je skupo i naporno, i ko će normalan da se cima da pravi kostim koji će da obuče jednom ili dvaput“. Ali kada sam shvatio šta znači biti primećen kao kosplejer, ljudi te zaustavljaju (nekada i na ulici) da bi se slikali sa tobom, pa nastupi i takmičenja, drugi ljudi u kostimima… Instant sam se navukao! Naravno, nije mi samo slava udarila u glavu, to je ipak onaj manji deo, kada zapravo nosiš kostim na konvenciji. Veći deo hobija je onaj gde praviš kostim, nabavljaš materijale, smišljaš i projektuješ, ceo proces pokušaja i pogrešaka, pa onda završavanje kostima na brzinu i pod stresom ne bi li bio gotov za konvenciju… I taj deo mi se zapravo dopao, zato što je u pitanju konstantno učenje novih tehnika i pristupa, i rešavanje problema, jer uvek stavljam pred sebe nove izazove. A srećom pa u današnje vreme postoji obilje online resursa koji ti mogu pomoći u bilo čemu, i taj osećaj kada postigneš nešto što ti je nedavno delovalo nezamislivo je zaista sjajan. Šta je zapravo bio moj prvi kosplej zavisi od definicije kospleja, ali recimo da sam se prvi put pojavio u kostimu na Japanizmu 2011. kao cyber varvarin i medvedodlak Crni Sekira (originalna kreacija). Poznatiji i kao moj Pedobear kostim. Navukao sam na sebe neke komade veštačkog krzna, napravo par rudimentarnih elemenata oklopa od sunđera i vinil trake, skrpio plašt od nekog materijala za postavu, čak ga nisam ni ušivao već zalepio otmičarskom trakom… Otkrio da u Uradi Samu ima da se kupe drške za sekiru, dok sam glave napravio od silikona, ne bih li mogao da njima nekažnjeno sekiram ljude. Ali eto inspiracija me je povukla i korak dalje pa sam napravio i tu medveđu glavu… Jer zašto se ne bih pretvarao u medveda? Iskreno kostim je izgledao bolje bez nje, ali bilo je zabavno.

AR: Tvoji kostimii su glomazni sa dosta pažljivo osmišljenih detalja. Odakle crpiš inspiraciju za tvoje kreacije?

Š:  Inspiracija dolazi odasvud. Već sam pričao o širokom spektru interesovanja za fikciju. Postoji, dakle, mnogo likova koje volim i koji mi znače, ali za kosplej biram one koje mogu da zamislim kako da napravim. Pošto sam ograničen svojom telesnom građom, jako dobro promišljam koji bi mi likovi dobro stajali. Ali kada se ideja jednom zapati,  ,,mogao bih da odradim ovog lika“, teško je odustati od nje, i onda sledi dug period izučavanja referenci i planiranja – koji su sve izazovi i kako ih rešiti. I naravno zamišljanje kako će to da izgleda jednom kad bude gotovo. Sticajem okolnosti radio sam već dva lika iz igre Warmachine. Ako znate šta je Warhammer, ovo je nešto slično – takođe je tabletop wargame, ali je po mom mišljenju bolja i zabavnija igra, iako nema toliko duboko razrađen svet i priču. I shvatio sam da je kosplej ovakvih likova veoma različit od kospleja popularnih likova iz anima, filmova ili videoigara – postoji mnogo manje informacija o njima. Oni i dalje imaju ličnost, karakter koji se manifestuje kroz sama pravila igre, direktno na tabli, i manje ili više obimnu pozadinsku priču, ali su koncipirani kao likovi sa kojima igrač treba da se identifikuje i ostavljeno je mnogo prostora za interpretaciju. I zato oživeti takvog lika kroz cosplay daje mu novu dimenziju, nešto što nije ranije viđeno.

Photos by: Guru

AR: Svaki kosplejer je upoznat sa slatkim mukama šivenja, kraftovanja, bojenja…da li si se ikada ozbiljnije povredio tokom izrade nekog kospleja?

Š:  Redovno krvarim za svoj hobi. Na posečene prste sam već navikao, i jednom mi se desilo da jako gadno opečem palac na vruć lepak. Ali ne, ozbiljnih ozleda nisam imao.

AR: Po tvom mišljenju, koje su prednosti i mane rada kospleja u paru, a koje samostalnog kospleja?

Š: Nisam nikada radio propisan kosplej u paru, u smislu da ceo proces od planiranja i izrade, pa sve do nastupa na sceni radim sa partnerom i da imamo uparene likove. Tako da, jedino mogu da govorim o grupnom radu na samim kostimima. I svakako više volim grupni rad, kada sedimo zajedno, družimo se, a još osećamo da smo bili produktivni i napravili nešto. Ako je reč o tuđim kostimima, onda ja uskačem za delove koji potpadaju pod moju ekspertizu, obično crafting oklopa i sitne vajarske intervencije tipa koske ili amuleti. Sa druge strane, u toku rada na kostimu Gortena prošle godine, dešavalo se da sedim sam u radionici, ali obično sam zvao u pomoć svakoga i bilo koga voljnog da me poseti u radionici, i onda im uvaljivao jednostavne zadatke kao što je premazivanje delova drvofiksom, šmirglanje ili bojenje. U mom slučaju, jedina mana grupnog rada je što uglavnom ja ponajviše znam i umem, te postoji dosta toga što moram lično da uradim, plus najviše razmišljam o tome kako šta napraviti, o nabavci materijala i alata. Ove godine sam imao priliku da radim masku za Omadona uz pomoć Nenada Gajića, prijatelja koji se profesionalo bavi maskom i FX šminkom, te sam bio u prilici da neko meni objašnjava šta i kako da radim, a ja samo da sledim uputstva. I to je definitivno najlakši način za učenje, kada ima ko da te nadgleda i provede kroz proces korak po korak. Voleo bih češće to da praktikujem.

Jedna lepa saradnja između Shunka i Višnje…
Photo by: Guru

AR: Koji su tvoji planovi za budućnost?

Š: Spremamo se polako za ovogodišnji Japanizam. Neću da otkrivam kog lika sam odabrao, ali reći ću da sam našao način da zaobiđem to što nikada neću biti Toširo Mifune. Planova uvek ima previše, i često razmišljam da ne bi bilo loše da umesto što planiram nove kostime ili armije za Warhammer 40k malo više radim na veštinama za unapređenje karijere i rešavanje raznih svakodnevnih problema… Ali za sada život ide nekim svojim tokom, zaista ne bih smeo da se žalim na sveukupno stanje stvari.

AR: Čokolada ili karamela?

Š: Trenutno ni jedno ni drugo, opet pokušavam da vodim neki zdraviji život… To što nisam uspeo prethodnih xyz puta ne znači da je sve uzalud.

AR: Par reči za kraj…?

Š: Ne zaboravite nikada koliko je kosplej zapravo nebitna stvar u životu. Prvo, zaista nije velika umetnost rekreirati likove koje je neko drugi već osmislio, oživeo i učinio značajnim i popularnim, a u većini slučajeva neko je već uradio bolji kosplej nego što ćete vi ikada umeti. Drugo, procenat kosplejera koji su zaista profesionalci, u smislu da su uspeli da naprave uspešnu karijeru od toga, je smešno mali. Treće, kosplej je užasan kao takmičarska disciplina, nemoguće je objektivno upoređivati nečiji trud i umeće kada rade potpuno različite kostime, i nemoguće je razdvojiti kostim i nastup od gomile eksternih faktora. Sve skupa to znači da najuspešniji i najpopularniji kosplejeri zapravo uopšte nisu bitni ili preterano uspešni, ako gledamo njihov uticaj na druge ljude i okolinu. Ali ovo kažem samo da bi istakao koliko kosplej nama očigledno znači, čim je toliko zaludna aktivnost a mi ulažemo toliko vremena, novca i truda. To je prava ljubav prema hobiju.

 

Andrea Resnik

Poliglota, budući italo – arabista, prevodilac, večni filozof i povremeni rejver.